Neke od najlepših uspomena iz detinjstva vezane su mi za boravke kod babe i dede na selu. Ona širina, čist vazduh, miris vruće pogače, debela hladovina ispod starog duda u dvorištu. Za dete iz grada bila je prava avantura da pomaže oko stoke. Miris štale i svinjca mi nije smetao, blizina životinja mi je bila previše zanimljiva. Pa još kad deda u čeze upregne svoju ljubimicu, belu kobilu Cicu, pa ako sam bila dobra, uzde prepusti meni, mojoj sreći nije bilo kraja.
Ta vremena pamtim kao bezbrižna, delom što sam bila dete, a delom što se tada nije sve svodilo na trku za novcem. Ljudi koji su tada gajili stoku, činili su to za sopstvene potrebe, i posmatrali ih kao bića od čije dobrobiti zavisi i blagostanje domaćina. Nije ni čudo što su ih zvali «blago».
Pamtim dedinog komšiju, deda Milenka, tipičnog srpskog seljaka. Omiljena razonoda- parničenje oko međe (za one koji ne znaju, međa je granica između parcela).Neko bi rekao dokon, priglup čovek, nema pametnija posla. E, taj isti deda Milenko imao dve krave, Cvetu i Silvanu (po tada jako popularnoj pevačici narodne muzike Silvani Armenulić). Razgovarao sa njima, znao im narav, šta vole a šta ne. Kad se razboleo, sa samrtničke postelje se raspitivao kako je prošlo Silvanino telenje (baš tad joj bio termin). Rekoše njegovi ukućani da nije mogao da se rastavi sa dušom dok nije saznao da je sve prošlo kako treba. I još naterao sina da se zakune da neće da proda njegovo blago, da zapamti da Cveta ne voli hladne ruke kad je muzu, inače odmah prevrće kantu, a Silvana obavezno mora u štali da bude smeštena blizu vrata, voli sve da ima na oku, kaže.
Iako neobrazovan, deda Milenko je shvatao da životinje moraju da se poznaju i vole ako hoćeš da ti budu korisne. Da od svoje krvi kuju meso i mleko koje ti daju i da to ne sme da se shvata olako. Ako ne odvojiš vreme da osete da su ti važne, da brineš o njima, ubraćeš samo gorke i kratkotrajne plodove njihovog rada. Po onoj narodnoj- kako seješ tako i žanješ.
Valjda delom i zbog svojih seljačkih korena ja upisah poljoprivredu. Priznajem, dok sam studirala, zanesena silnim naučnim činjenicama, najmodernijim tehnologijama, anatomijom, fiziologijom, biohemijom, biotehnologijom, populacionom genetikom i čim sve ne, zaboravila sam da su te životinje koje zovemo stoka i gajimo ih za hranu, živa bića koja kao i čovek, najteligentnije stvorenje na planeti zemlji, osećaju i bol i strah i dosadu. Da imaju narav i karakter, pa je neka pitoma, neka divlja, neka plašljiva, neka namćor, a neka drčna. A za sve njih jedno je zajedničko – prepuštene su nam na milost i nemilost. Pa ako se ne libimo da se dičimo svojom vrhunskom inteligencijom, onda moramo da shvatimo da ona podrazumeva i vrhunsku odgovornost.
U savremenom svetu nauka svakog dana ide napred džinovskim koracima. Ali ako je ne prati mudrost, naneće više štete nego koristi. Pred životinje postavljamo zahteve koji su sredinom prošlog veka bili naučna fantastika. Hoćemo da nam krave tele blizance i da daju po 50 litara mleka dnevno, da nam se ovce jagnje 2 puta godišnje (svaki put po 3 jagnjeta ako može), koke da nose po jedno jaje svih 365 dana u godini, tovni pilići da sa 6 nedelja imaju bar 3 kile…. A kako se to sve postiže? Ma nije ni važno, samo ako donosi zaradu. A donosi je.
Čujem često da je ovako intenzivna proizvodnja jedini način da se nahrani 7 milijardi ljudi. Čik pogodite – proizvodnja hrane je već sada sasvim dovoljna da niko na svetu ne bude gladan, samo što najveći i najbogatiji proizvode previše, a siromašni skoro ništa.
Pa dobro, onda je potpuno normalno da se manje razvijene zemlje trude da proizvode što više, pomislićete. Problem je u tome što intenzivna proizvodnja ima za cilj da se proizvede mnogo više nego što je realno potrebno za ishranu stanovništva, odnosno cilj je da se zarade pare, bez obzira na posledice. I upravo to je glavni problem.
Moramo svinje i živinu da kljukamo antibioticima, goveda da vezujemo da ne bi trošila energiju na kretanje, telad da odvajamo od majki odmah po rođenju da ne posisaju dragoceno mleko, svoj stoci da dajemo hormone da proizvode što više mesa a što manje masti. Pa se onda čudimo koliko ima alergija, bakterija mutanata, devojčica koje ulaze u pubertet sa 8 godina.
Neko će reći da sam previše sentimentalna, proizvodnja hrane je biznis kao i svaki drugi. Sa ovim poslednjim se slažem, ali kad su ti sredstva rada živa bića, ulaganje u proizvodnju podrazumeva i nešto više od obezbeđivanja hrane, vode i zaklona. Nazovite to kako hoćete, ja to zovem poštovanjem prema životima koji se prekidaju da bi se moj nastavio. A to onda znači da u jednačinu uspeha tog posla sem zarade mora da uđe i dobrobit životinja.
Lekari i nutricionisti stalno upozoravaju da životinjski proteini ne smeju da budu osnova čovekove ishrane. Po prirodi smo svaštojedi i treba da jedemo meso, ali najveći deo hrane moraju da budu žitarice, voće i povrće. Znate li da se za proizvodnju 1 kg mesa potroši 4 kg žitarica? A zapita li se neko koliko je šuma potrebno iskrčiti da bi se proizvela hrana za stoku ? I koliko prirodnih staništa uništavamo i narušavamo biodiverzitet da bi smo zadovoljili svoj apetiti za mesom i za zaradom.
Možda ne bi bilo tako loše vratiti se na onaj način razmišljanja koji sam opisala na početku. Da nam proizvodnja hrane služi da ne budemo gladni a ne da se bogatimo. Da budemo malo dalekovidi i malo manje sebični, pa da shvatimo da planeta treba da izdrži i naredne generacije.
Nadu mi uliva što se sve više govori o održivom razvoju i raste svest da prirodne resurse ne smemo iscrpljivati preko granice njihovog prirodnog obnavljanja. Da moramo prirodi da vratimo makar onoliko koliko smo joj uzeli. Sve se više promovišu sistemi organske i animal friendly proizvodnje, gde se proizvodi manje ali neuporedivo zdravije, i gde je dobrobit životinje primat.
Nije ovo pitanje sentimenta, već zdravog razuma. Ako životinja na stres ima potpuno isti fiziološki odgovor kao i čovek, mislite li da ona preko svoje krvi to ne prenosi i u svoje proizvode? Zar onda ipak nije bolje jesti količinski manje ali mnogo kvalitetnije životinjske proizvode? Meni se čini da jeste, a vama?
Stela Strsoglavec 