DA LI JE VELIČINA POSEDA GLAVNI UZROK SVIH PROBLEMA SRPSKE POLJOPRIVREDE?

Kada god se zapodene priča o domaćoj poljoprivredi, neizbežno se,pre ili kasnije, svi problemi koji postoje pravdaju veličinom poseda u Srbiji, odnosno činjenicom da je on sitan. Naime, u javnosti se uporno forsira ideja da je jedini isplativi način bavljenja poljoprivredom što veća površina koja se obrađuje. U prilog tome, u srpskoj javnosti se stalno mogu čuti informacije kako je prosečno poljoprivredno gazdinstvo u Srbiji tri puta manje od onoga u EU, pa je potpuno logično zašto je srpska poljoprivreda tu gde jeste. Da li je to baš tako?

Istovremeno, u javnosti se vrlo često govori i o usitnjenosti poseda u Srbiji, ali se nikada do kraja ne objasni da su sitan i usitnjen posed dve potpuno različite stvari, dva potpuno odvojena problema, koji imaju i različite posledice, ali se i rešavaju na sasvim različite načine. Reč „sitan“ odnosi se na veličinu ukupne površine koju jedno gazdinstvo obrađuje, a „usitnjen“ objašnjava da ta površina nije u jednom komadu, već se sastoji od fizički odvojenih parcela. Može se činiti da je ovo cepidlačenje, ali zapravo se radi o namernom zbunjivanju, izostavljanju informacija i selektivnom objašnjavanju, koje na kraju dovodi do potpuno pogrešnih zaključaka i loših zakonskih rešenja.

Idemo redom. Prvo da se pozabavimo problematikom veličine poseda. Tačno je da je prosek gazdinstava u EU veći nego u Srbiji. Prema podacima Evropske komisije, prosečna veličina gazdinstva u EU (28) je oko 15 ha. Međutim, mnogo su bitniji podaci koji pokazuju koliko procentualno ima farmi određene veličine. Tako, 49,1 % svih farmi je manje od 2ha, 20,2 % je veličine od 2-5 ha, 10,9 % je od 5-10 ha, 7,5% od 10-20 ha i približno po 3 % za 20-30 ha, 30-50 ha, 50-100 ha i >100 ha.

Veličina farme u EU (28) (procentualna zastupljenost)

< 2 ha 49,1 %
2-5 ha 20,2 %
5-10 ha 10,9 %
10-20 ha 7,5 %
20-30 ha 3%
30-50 ha 3%
50-100 ha 3%
> 100 ha 3%

Istovremeno, prema podacima popisa poljoprivrede iz 2012. godine, prosečna veličina gazdinstva u Srbiji je 5,44 ha, a svega 8% gazdinstava je do 2 ha, 17,3% 2-5 ha, 18% 5-10 ha, 12,7 % 10-20 ha, 5,4% 20-30 ha, 5,9% 30-50 ha, 9,1% 50-100 ha i čak 23,6 > 100 ha (skoro 8 puta više nego u EU).

Veličina farme u Srbiji  (procentualna zastupljenost)
< 2 ha 8 %
2-5 ha 17,3 %
5-10 ha 18 %
10-20 ha 12,7 %
20-30 ha 5,4 %
30-50 ha 5,9 %
50-100 ha 9,1 %
> 100 ha 23,6 %

Kada uporedimo ove dve grupe podataka, jasno je da veličina poseda nije presudni faktor za razvijenu poljoprivredu, s obzirom da je na teritoriji EU skoro 50 % gazdinstava manje od 2 ha. Istovremeno, u Srbiji je čak 23,6 % gazdinstava veće od 100 ha, a u EU svega 3%. Sudeći prema statističkim podacima, domaća poljoprivreda bi trebala da bude mnogo uspešnija od one u EU.

Prema tome, potpuno je jasno da sama veličina poseda nema odlučujući, i ni približno tako veliki značaj za uspeh poljoprivredne proizvodnje, kao što se u Srbiji već godinama uporno tvrdi.

Ono što u Srbiji jeste izražen problem direktno vezan za veličinu površine koja se obrađuje,je usitnjenost poseda. Naime, prema popisu poljoprivrede iz 2012. godine, ovih prosečnih 5,44 ha u Srbiji se obično sastoji od 6 odvojenih parcela. Te parcele su vrlo često fizički vrlo udaljene jedne od drugih, različitog su kvaliteta, pa to sve povećava troškove njihove obrade.

To se relativno jednostavno rešava procesom komasacije. Prema podacima iz Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period 2014-2024.godine, komasacija zemljišta u Republici Srbiji je do 2006. godine bila sprovedena na 1,445 miliona ha poljoprivrednog zemljišta, međutim od toga čak 77% čine poljoprivredne površine u AP Vojvodini, što znači da je ostatak Srbije, gde su posedi najusitnjeniji, u ovom momentu praktično netaknut ovom merom. Doduše, to nije nikakvo čudo kada se zna da su baze podataka u katastarskim službama u katastrofalnom stanju, a i da je sam proces komasacije odgovornost lokalnih samouprava u kojima vrlo često rade nestručni i neprofesionalni kadrovi,izuzetno skloni korupciji i zloupotrebi službenog položaja.

Suvišno je reći da u EU ovog problema nema, jer se zemljišna politika, kao srž agrarne politike, tretira vrlo ozbiljno, a efektivnost i efikasnost proizvodnje shvataju kao faktori koji imaju najveći uticaj na profit. S druge strane, to su države u kojima je dobra uprava nešto što je ispravno shvaćeno kao osnov za razvoj i prosperitet, pa je rad državnih institucija pod nesprestanim budnim okom javnosti, civilnog sektora i nezavisnih kontrolnih institucija (poput Agencije za borbu protiv korupcije,Zaštitnika prava građana,Poverenika za informacije od javnog značaja itd) i njihove sugestije se prihvataju i sprovode a ne ignorišu.

Polazeći upravo od efikasnosti i efektivnosti proizvodnje, treba reći da i mali posed, i male parcele mogu da budu isplative, ako se prihvati nešto drugačiji pristup od onoga koji ima većina poljoprivrednika u Srbiji, a to je gajenje monokultura.

Uzrok nerazvijene poljoprivrede u Srbiji svakako nije veličina poseda, već loša agrarna politika, pa je nametanje stava da će prodajom i ukrupnjavanjem zemljišta srpska poljoprivreda procvetati u najmanju ruku neozbiljno.

Tačno je da su u Nemačkoj, Francuskoj i Danskoj veliki posedi zastupljeniji, ali je takođe istina da su u Italiji, Grčkoj i Španiji mala gazdinstva u većini. Ove tri države takođe imaju veoma dobro razvijenu poljoprivredu, ali se ona zasniva na nešto drugačijem pristupu od onog u Nemačkoj ili Danskoj.

Zemlje koje imaju velike posede u većini, neguju intenzivnu poljoprivredu sa velikim ulaganjima i velikim državnim subvencijama kojima mi dugo nećemo moći da pariramo. Velike površine koriste se za gajenje monokultura (kukuruz, pšenica, soja, suncokret, šećerna repa) i njihovo gajenje jeste isplativo jedino na velikim površinama.

Monokulture predstavljaju samo sirovine za stočarstvo ili za dalju preradu, pa je isključivo fokusiranje na takvu proizvodnju najmanje isplativo, a dugoročno izuzetno narušava kvalitet zemljišta. Potrebno je zato forsirati takvu poljoprivrednu proizvodnju koja je dugoročno održiva i koja ne iscrpljuje prirodne resurse preko njihove prirodne granice obnavljanja. Upravo tu postoji šansa za male poljoprivredne proizvođače.

Ono što takođe treba da se kaže je i činjenica da u zemljama EU u kojima su veliki posedi u većini, država vrlo mnogo pažnje obraća na to da oni koji su vlasnici zemljišta ne budu istovremeno i vlasnici velikih pogona za preradu i trgovinskih lanaca, jer je cilj da se samostalni poljoprivredni proizvođač sačuva, a ne da se pretvori u najamnu radnu snagu, kao što se kod nas pokušava. I to je karakteristika država koje su društveno odgovorne, odnosno onih koje u borbi za profitom biraju sredstva.
Takođe, gajenje monokultura spada u najintenzivnije, a samim tim i u poljoprivredne aktivnosti koje u najvećoj meri utiču na plodnost zemljišta i kvalitet životne sredine, pa je takva proizvodnja u razvijenom svetu sve skuplja, zbog ekoloških taksi.

Kod nas, zbog siromaštva poljoprivreda nije previše razvijena, a zemljište nije ispošćeno. Umesto da te činjenice iskoristimo za razvoj organske i ekološke proizvodnje, mi smanjujemo ili ukidamo ekološke takse, i forsiramo intenzivnu proizvodnju! Kao šlag na tortu, dolazak velikih poljoprivrednih korporacija, koje se povlače iz EU zbog strogih ekoloških zakona, pa svoju prljavu proizvodnju planiraju da izmeste u našu zemlju, najavljujemo kao veliki uspeh, stranu investiciju koja će doneti poslove i slične budalaštine. Jedini koji će od toga imati korist su oni koji te poslove sa strancima sklapaju, a Srbija će početi da gubi ono što je u ovom momentu njena sasvim realna komparativna prednost nad zemljama EU – plodna, neispošćena zemlja, idealna za organsku proizvodnju koja je u toj istoj EU i te kako tražena i još bolje plaćena. A ta organska proizvodnja je bogom dana upravo za mala gazdinstva i najjednostavniji način da se učine profitabilnim!

Međutim, da bi mala gazdinstva koja su u Srbiji u većini mogla da budu rentabilna i da podignu celu poljoprivredu, potrebna je kontinuirana edukacija farmera, treba podstaći udruživanje, razvoj kreditnih linija za poljoprivredu, zakup i izgradnju skladišta, pogona za preradu i pakovanje, obavezno povezivanje ratarske i stočarske proizvodnje, diversifikaciju aktivnosti i slično, tako da mali farmer ima udeo zarade i iz dodatnih aktivnosti, a ne samo od proste proizvodnje sirovina. Upravo takav pristup ima i ZPP (zajednička poljoprivredna politika EU), znači ne forsiranje samo jednog pristupa, već prilagođavanje pristupa realnoj situaciji.

 

literatura i izvori

„Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i obaveze Srbije u domenu liberalizacije kretanja kapitala odnosno trgovine poljoprivrednim zemljištem – Analiza potencijalnih problema i predložena rešenja“, Mreža za održivi razvoj Srbije (MORS), 2014.

Click to access SSP-i-trgovina-poljoprivrednim-zemljistem.pdf

Da li Sporazum o stabilizaciji I pridruživanju obavezuje Srbiju da prodaje poljoprivredno zemljište strancima?

Kratko I jasno, odgovor na ovo pitanje glasi – NE!

Ono na šta se Srbija jeste obavezala potpisivanjem SSP-a je da neće diskriminisati strane kupce,odnosno da će im pružiti jednake šanse kao I domaćim investitorima. Ovo se može činiti beznačajnom razlikom, ali u pravnom smislu pruža izuzetno veliki manevarski prostor, a kako je pitanje poštovanja SSP-a prvenstveno pravno pitanje,tako I treba da bude tretirano.

Da krenemo od početka.

Kada je Srbija 2008.godine potpisala sa Evropskom Unijom Sporazum o stabilizaciji I pridruživanju (SSP) time je ispunila jedan od neophodnih uslova za pristupanje pregovorima za priključenje EU. Proces predpristupnih pregovora predstavlja zapravo prilagođavanje zakona Srbije u svim oblastima privrede I društva sa istim ili sličnim zakonima u EU.

Jednu od najvećih nedoumica u srpskoj javnosti izaziva segment SSP-a koji se tiče slobodnog kretanja kapitala. Ovo podrazumeva da će od 2017.godine strani državljani imati mogućnost da kupuju poljoprivredno zemljište u Srbiji, što Zakon o poljoprivrednom zemljištu trenutno ne dozvoljava.

SSP obavezuje Srbiju da nikoga ne sme sprečavati da kupuje poljoprivredno zemljište samo zato što je strani državljanin, ali joj ostavlja odrešene ruke da spreči svaki vid zloupotrebe I da propiše vrlo stroge uslove pod kojima bilo ko može kupiti poljoprivredno zemljište u Srbiji, bio on stranac ili državljanin vaše zemlje. Na taj način,stvorila bi se jedna vrsta filtera koji bi zaustavio sve one kojima su cilj špekulacije bilo koje vrste. Poželjni investitori su oni koji se već bave poljoprivredom, imaju besprekornu poslovnu reputaciju a poljoprivredno zemljište u Srbiji hoće da koriste za poljoprivrednu proizvodnju, I to u skladu sa dobrim poljoprivrednim praksama.

Sprečavanje zloupotreba znači i da strani kupci ne smeju biti u povlašćenom položaju u odnosu na domaće, kao što su slučajevi kada se zakupcima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata zemlja u Vojvodini nudi po ceni od 250 eura po ha, dok je za domaće ponuđače cena bila nekoliko puta viša. Takva vrsta špekulacija ni u jednoj pravnoj I uređenoj državi nije dozvoljena ni pod kakvim izgovorom, jer narušava pravni poredak . U Srbiji je to još opasnije jer su inicijatori I izvršioci ovakvih kriminalnih radnji upravo oni koji su zaduženi za sprečavanje takvih postupaka.

Prodaja državne imovine, kao i kreditno zaduživanje, imaju smisla samo ako se tako pribavljen novac upotrebi za pokretanje proizvodnje. Međutim, novčana sredstva koja su do sada ušla u budžet Srbije privatizacijom državne imovine, ili kreditima, često su završavala ili u džepovima pojedinaca, ili su usmerena u troškove javne potrošnje umesto u pokretanje proizvodnje. Zbog toga nije nimalo čudno što u Srbiji ideja prodaje zemljišta stranim državljanima, naročito poljoprivrednog, nailazi na tako žestok otpor.

Srpska svakodnevnica je ispunjena primerima neimplementacije usvojenih zakona, pogrešne ili parcijalne primene,proizvoljnog tumačenja zakona, zloupotrebe službenog položaja, što udruženo sa visokim stepenom korupcije, predstavlja najozbiljnije prepreke za uspostavljanje vladavine zakona I principa dobre uprave.

Dobra uprava podrazumeva da država:

• postupa isključivo po zakonu;
• stručno i efikasno odgovara na zahteve građana;
• okrenuta je potrebama građana i njihovom ispunjavanju;
• otvorena je i lako dostupna građanima;
• prema građanima postupa sa uvažavanjem i pažnjom;
• prihvata i ispravlja sopstvene greške;
• ne nanosi štetu građanima;
• jednako postupa sa građanima u istim ili sličnim situacijama;
• ne diskriminiše građane (bez obzira na nacionalnu pripadnost, pol, rasu, boju kože, etničko i socijalno poreklo, jezik, religijsko uverenje, stav i mišljenje, političko opredeljenje, pripadnost nacionalnim manjinama, imovinu, godine, seksualno opredeljenje, mesto rođenja, sposobnosti);
• ne zloupotrebljava svoja ovlašćenja;
• nezavisna je i nepristrasna;
• štiti privatnost podataka građana;
• blagovremeno postupa po zahtevima građana.

Dovoljan je samo letimičan pogled pa da bude sasvim jasno da srpska država ne ispunjava većinu ovih uslova, a neke samo delimično. U prilog tome govore I nepravilnosti koje su do sada uočene u procesu trgovine poljoprivrednim zemljištem u Srbiji (netransparentnost procesa, nedosledno sprovođenje postojećeg Zakona o poljoprivrednom zemljištu , zloupotrebe prilikom nadmetanja, podređen položaj malih poljoprivrednih proizvođača I sl.).

Do liberalizacije trgovine poljoprivrednim zemljištem ostalo je manje od dve godine i još uvek ima dovoljno vremena da se izbegnu veći problemi, ili da se makar svedu na podnošljivu meru. To je, međutim,odgovornost državnih institucija.

Domaćoj javnosti se uporno prećutkuje da , ne samo po SSP-u već i kao deo predpristupnih pregovora, Srbija ima obavezu da reformiše i depolitizuje državne institucije,odnosno da iskoreni korupciju,nepotizam i lošu upravu. Državne institucije u Srbiji međutim ne žele da se menjaju, ne prihvataju da budu servis građana, protive se bilo kakvoj kontroli svog rada i odbijaju da građanima podnose račune za svoje greške.

Zato sve svoje propuste tokom bilo kakvih pregovora sa međunarodnom zajednicom , i štetu koja od toga proističe, uporno javnosti prezentuju kao nerazumne i beskompromisne zahteve EU. A istina je zapravo da imate nesposobne pregovarače koji nisu uradili svoj domaći zadatak, i koji su i na svojim redovnim pozicijama uglavnom na osnovu političke pripadnosti a ne struke i znanja. Istovremeno, iako oni lično zbog svojih brljotina ne snose nikakve posledice, ceh plaća domaća privreda i građani. Nije li već krajnje vreme da se tome stane na kraj?

Šta bi nam se moglo dogoditi ako nepripremljeni dočekamo 2017. godinu pokazuje nam situacija sa slobodnim uvozom svinja. Tačno je da liberalizacija uvoza poljoprivrednih proizvoda iz EU znači da moramo da dozvolimo slobodan uvoz poljoprivrednih proizvoda iz EU, ali to ne znači da domaći trgovci treba da se opredele isključivo za uvoznu robu. Postoji I nešto što se naziva solidarnost I zaštita domaćeg proizvođača, I to nisu nikakve prazne I naivne priče već pravila po kojim funkcionišu I zemlje EU .

S druge strane, jedino što interesuje onoga ko tu robu uvozi je nabavna cena (I tako I treba da bude), pa je jasno da će se opredeliti za robu koja je jeftinija, jer želi da ostvari veću zaradu. Kako to rešiti?

Tu na scenu stupaju državne institucije, prvenstveno Ministarstvo poljoprivrede, jer je ono odgovorno za kreiranje agrarne politike.Ako znate da će se vaši poljoprivrednici naći u situaciji da budu suočeni sa konkurencijom iz inostranstva, onda je vaš zadatak da učinite sve da domaće poljoprivrednike ojačate kako bi mogli da prežive tržišnu utakmicu. To je odgovorna agrarna politika, I svaka od zemalja EU se tako ponaša prema domaćim proizvođačima. Da li previše očekujemo od domaćih državnih službenika ako mislimo da treba da znaju nacionalne interese Srbije, a onda I da budu sposobni da ih odbrane I da se izbore za njihovo poštovanje?

Od potpisivanja SSP je prošlo punih 7 godina. Bilo je više nego dovoljno vremena da se domaćem poljoprivredniku pomogne, da ne bude prepušten propasti pa da se to onda pravda slobodnim tržištem. Slobodno tržište ne podrazumeva javašluk, I ne podrazumeva da se sva odgovornost prebaci na poljoprivredne proizvođače. U tom slučaju, nameće se logično pitanje – ako građani Srbije moraju da pomažu sami sebi I ne mogu da se oslone na državne institucije, čemu onda te institucije služe?

Kome zapravo pomaže Fond za razvoj Srbije?

U Privrednoj Komori Srbije nedavno je održan sastanak na temu „Fond za razvoj Srbije – pomoć malim i srednjim preduzećima“. Uprkos brojnim kontraverzama koje prate rad Fonda, zanimalo me je da čujem kakva je situacija po pitanju finansiranja poljoprivrede, posebno individualnih poljoprivrednih proizvođača. Malo je reći da sam bila zaprepašćena.

Naime, sredstva Fonda, kako su rekli predstavnici te institucije, namenjena su između ostalog, I finansiranju primarne i prerađivačke poljoprivredne proizvodnju, međutim registrovana poljoprivredna gazdinstva ne mogu da apliciraju za kredite Fonda. Ako biste kao poljoprivredno gazdinstvo, npr, hteli da dobijete sredstva za preradu poljoprivrednih proizvoda (imate voćnjak pa hoćete da pravite sok ili džem) morali biste da otvorite firmu.

Objašnjenje je da imati otvorenu firmu podrazumeva vođenje knjiga, plaćanje poreza, predavanje završnog računa. Ispravite me ako grešim, ali nije li to sve obaveza I poljoprivrednih gazdinstava registrovanih kao komercijalna?

A šta je sa ulaganjem u primarnu proizvodnju (kupovina matičnih zasada, stada, mehanizacije ili prosto obrtnih sredstava)? Opet isto, registrovana poljoprivredna gazdinstva ne dolaze u obzir.

Kao izuzetno povoljna opcija koja stoji na raspolaganju poljoprivrednicima govori se o bankarskim kreditima koje subvencioniše Ministarstvo poljoprivrede, gde su kamate na godišnjem nivou između 4 I 6 % a grejs period do godinu dana. Fenomenalno, sve dok ne čujete da iz Fonda za razvoj možete da povučete sredstva sa kamatom od 1% I sa grejs periodom od 2 godine. Ups, to ne važi za poljoprivrednike.

U stvari, ako hoću da budem poštena, sve ovo napred nabrojano ne važi za male poljoprivrednike. Poljoprivredne korporacije, naravno, bez problema koriste sredstva Fonda. Nije nikakvo iznenađenje da je jedan od najvećih korisnika Delta Agrar . Ovo je, inače , izneto kao argument I objašnjenje da domaća poljoprivreda ipak koristi sredstva Fonda za razvoj Srbije.

Još je gora situacija sa start ap kreditima. To vam je ono – imate dobru ideju, založite neku nekretninu I pokrenete agenciju za prevođenje, firmu u IT biznisu, konsultantsku kuću ili bilo šta slično, samo ne poljoprivrednu proizvodnju.

Uprkos činjenici da u Zakonu o Fondu za razvoj Srbije piše da je osnovan sa ciljem da finansira privredne subjekte, poljoprivredna gazdinstva su izuzeta.

Problem je prvenstveno Zakon o privatnim preduzetnicima, koji tretira nosioce komercijlnih gazdinstava kao preduzetnike u smislu da im nameće obeveze koje imaju vlasnici radnji,agencija I sl, ali im istovremeno oduzima mogućnosti koje se drugim preduzetnicima pružaju. Za uzvrat, poljoprivrednim proizvođačima se dele subvencije koje uvek kasne, uvek su manje nego što je potrebno I ne prate realne troškove poljoprivredne proizvodnje.

Fond za razvoj Srbije osnovan je, između ostalog, I sa idejom da pomogne manje razvijena područja. Upravo ta područja kao glavnu privrednu aktivnost imaju poljoprivredu, I to na malim gazdinstvima. Kako onda Fond ispunjava svoju svrhu kada mali poljoprivrednici ne mogu da dođu do neophodnih sredstava? Sem toga, uložiti novac u poljoprivrednu proizvodnju predstavlja siguran dobitak, i to je investicija koja se uvek isplati. Možda domaće finansijske institucije nerado finansiraju male poljoprivrednike upravo zbog činjenice da se njihova prava nikada ne poštuju, a lako se krše, pa zbog toga ne mogu ni da budu ravnopravni igrači na tržištu?

S jedne strane priča se da je poljoprivreda velika šansa Srbije, međutim ne pružaju joj se mogućnosti koje se pružaju u drugim privrednim oblastima. Na stranu to što se u nekoj drugoj privrednoj oblasti ne može dogoditi da potpišete ugovor o prodaji svog proizvoda za određenu cenu, a da kada ugovor treba da bude realizovan, kupac traži da dobrovoljno pristanete na nižu cenu ( to se nedavno dogodilo proizvođačima šećerne repe). Pokušajte da zamislite da se nešto slično desi prilikom potpisivanja ugovora o prodaji bilo kog proizvoda koji nije poljoprivredni, pa o tome bi pisale sve novine I to bi bilo tretirano kao kriminal! Međutim, kad se to radi poljoprivrednicima, nikom ništa!

Naravno, ovakvom tretmanu izloženi su samo mali poljoprivredni proizvođači. Poljoprivrednim korporacijama obezbeđena je I finansijska I politička podrška u tolikoj meri da je to prosto besramno.

Kada je 2008. godine u EU usvojen Akt o malom biznisu (Small Business Act), sve zemlje članice EU su ga sa olakšanjem prihvatile kao prekretnicu u održivom ekonomskom razvoju, sa uverenjem da je mspp sektor kičma razvoja društva. Od tada, napravljen je snažan progres u smanjenju birokratskih procedura, troškova, i primenom dobrih praksi u mspp sektoru, poput klastera, inkubatora, usavršavanja, tehnoloških inovacija I sl., zemlje članice su podigle nivo poslovnog ambijenta na najviše standarde.

U poglavlju 4 Akta o malom biznisu – SBA, definiše se ,,10 zapovesti za razvoj mspp sektora – principa,, i to:
1. Stvoriti okruženje – zakonske preduslove u kojima preduzetnici, porodične firme, mikro , mala i srednja preduzeća mogu da prosperiraju i u kojima se preduzetništvo nagrađuje
2. Obezbediti da časni preduzetnici koji su bankrotirali brzo dobiju novu priliku za ponovni biznis -,,druga šansa,,
3. Koncipirati pravila i procedure, donositi zakone u skladu sa mspp sektorom ,,Think Small First,, – Prvo razmišljajte o malima
4. Državna administracija da bude na usluzi mspp sektoru i da omogućava jednostavne procedure
5. Olakšati učešće mspp sektora u javnim nabavkama i bolje mogućnosti za državnu pomoć mspp sektora
6. Olakšati pristup mspp sektora finansijskim institucijama i regulisanje zakonodavnog okruženja u plaćanju komercijalnih transakcija u roku ne dužem od 30 dana
7. Pomoć mspp sektoru da maksimalno koristi jedinstveno tržište EU
8. Promovisanje svih veština i inovacija za mspp sektor sa primerima dobre prakse
9. Omogućiti mspp sektoru da sve ekološke izazove pretvori u poslovne prilike za biznis
10. Podržati mspp sektor da iskoristi rast tržišta EU, kao i da širi biznis na druga tržišta.

U Srbiji, na žalost, ovo I dalje zvuči kao naučna fantastika, a za poljoprivrednike je u domenu metafizike. Izgleda da ni činjenica da se nalazimo u procesu pristupa EU nije dovoljna da stane na put ustaljenim lošim praksama i posmatranju malih poljoprivrednika kao dežurnih žrtvi nesposobnih donosioca odluka.

Za kraj, još jedna poslastica. U Upravnom Odboru Fonda za razvoj Republike Srbije jedno mesto pripada ministru/ministarki poljoprivrede, međutim o problemu koji je tema ovog teksta do sada nikada nije bilo ni reči. Ja nisam ni malo iznenađena, a vi?

Upotreba genetički modifikovanih organizama (GMO) u poljoprivredi (drugi deo)

Da se podsetimo : napretkom genetike i projekata identifikacije genoma svih živih bića, dolazimo do sve većeg broja informacija koji gen kontroliše koju osobinu,i što je još važnije, otkrivamo tačno mesto na lancu DNK gde se taj gen nalazi.

S obzirom da postoje neka prirodna ograničenja za kombinovanje različitih naslednih materijala, nauka je počela da razvija postupke GENETIČKOG INŽENJERINGA.

GENETIČKI INŽENJERING ili tehnologija rekombinovane DNK obuhvata metode veštačkog obrazovanja novih kombinacija naslednog materijala. Činjenica da je genetički kod univerzalan omogućuje da se genetički materijal jednog organizma prenosi u drugi. Time se dobija organizam sa drugačijom kombinacijom gena, čija se DNK naziva hibridna (rekombinovana) i u prirodi se normalno nikada ne nalazi.

To u stvari znači da se u laboratorijskim uslovima, umesto prostog spajanja polnih ćelija (jajne ćelije i spermatozoida), delovi DNK jednog živog bića prenose direktno u DNK drugog živog bića i tako se dobija GENETIČKI MODIFIKOVAN ORGANIZAM.

Teorijski, sve zaista vrlo lepo i logično zvuči, bilo bi nerazumno napredak nauke ne iskoristiti za dobrobit čoveka. Međutim, istorija je prepuna primera da su se neke sjajne ideje i otkrića koja su mogla da budu iskorišćena za velike civilizacijske pomake, ili okrenula protiv svojih tvoraca, ili su zloupotrebljena za sebične interese, ili čak kao oružje uništenja.

No, da ne idemo toliko daleko. Za sada će biti sasvim dovoljno da malo bolje rasvetlimo koje su sve mogućnosti za korišćenje genetički modifikovanih organizama.

PRAKTIČNA PRIMENA GMO

Da bismo ovu problematiku razjasnili na pravi način, neophodno je odmah na početku razgraničiti upotrebu genetički modifikovanih organizama u zatvorenim i u otvorenim sistemima.

GMO U ZATVORENIM SISTEMIMA

Ovde podrazumevamo stvaranje takvih genetičkih modifikacija koje se koriste u strogo kontrolisanim uslovima, odnosno u laboratorijama. Tu uglavnom spadaju modifikacije bakterija koje treba da na primer proizvode insulin,ili krvne elemente, ili bakterije koje treba da čiste naftne mrlje i sl.

Kada se kaže „strogo kontrolisani uslovi“ ne misli se samo na temperaturu, vlažnost , pritisak, već i odsustvo drugih organizama koji bi sa onima koji su genetički modifikovani, mogli da imaju neku interakciju. Interakcije sa drugim živim bićima ni na koji način ne mogu da budu u potpunosti kontrolisane niti da se predvide posledice. Što je sistem u koji unosimo GMO kompleksniji, njegova ravnoteža je osetljivija i lakše ju je narušiti.

GMO U OTVORENIM SISTEMIMA

Ovde je nazanimljivija primena GMO u poljoprivredi, znači za masovnu proizvodnju i masovnu upotrebu.

Ekološki aspekti upotrebe GMO u poljoprivredi

Pokušajte da se setite svih biljaka i životinja koje čovek gaji za proizvodnju hrane. To se radi u svim delovima sveta,u najrazličitijim klimatskim uslovima, sa različitim kvalitetom zemljišta, odnosno njegovim hemijskim sastavom, različitim agronomskim metodama, različitim eko sistemima u kojima se poljoprivreda razvija.

Kada kažemo ekosistem, mislimo na kompleksno jedinstvo živih bića (biocenoza) i prostora u kome oni žive (biotop).
Svaka životna zajednica u prirodi mora zauzimati neki prostor u kome članovi te zajednice zadovoljavaju svoje potrebe: kreću se, uzimaju hranu, dišu, nalaze zaklon, zaštitu i slično… Taj prostor se naziva biotop i njega naseljavaju pripadnici odgovarajuće biocenoze. Oni uspostavljaju vrlo složene međusobne odnose i istovremeno se, određenim odnosima, povezuju sa okolinom u kojoj žive. Na taj način biocenoza i biotop zajedno čine ekološki sistem višeg reda – ekosistem.

Ekološka ravnoteža biva narušena kada samo jedan faktor nestane ili se promeni na do tada neviđen način. Ljudske aktivnosti predstavljaju faktor najvećeg uticaja na sve ekosisteme na planeti zemlji. Klimatske promene kojima svedočimo poslednjih godina, direktna su posledica nepromišljenog i neracionalnog ponašanja ljudske vrste.

Ali, da se vratimo na poljoprivredu. Recimo, zasejete GMO soju. U zavisnosti od klime, sastava zemljišta, načina obrade, agrotehničkih mera, konkretnog eko sistema na tom području, međusobni uticaji useva i okoline su praktično nepredvidljivi. Trebalo bi da kroz makar par godina, odnosno sezona i godišnjih doba, pratite da li i do kakvih promena dolazi u eko sistemu, i kakvi su prinosi soje (obratite pažnju na ogledna polja u Srbiji gde se ispituju hibridi kukuruza, recimo).

Da bismo bolje razumeli složenost jednog ekosistema, probajte da zamislite neki kraj Srbije koji dobro poznajete. Pokušajte da se setite najpre kom klimatskom području pripada; zatim koje su vrste zemljišta tu zastupljene; koliko ima ljudskih naselja (bitna je njihova veličina i broj stanovnika); da li je i koliko razvijena industrija i poljoprivreda; za svaku od ovih delatnosti razmislite u kom obimu je razvijena i kako utiče na životnu sredinu; koliko ima vrsta drveća, šiblja, listopadne i zimzelene vegetacije, trava, lekovitih biljaka; koliko ima životinjskih vrsta (što divljih,što gajenih); koliko ima vrsta mikroorganizama, bakterija, virusa, gljiva na tom području; koliko ima vodnih resursa i kakav je biljni i životinjski svet u njima, i tako dalje i tako dalje….

Već ovo može da nam da ideju koliko su zapravo složeni odnosi u jednom ekosistemu i kako i najmanja promena (koja nama može da se učini potpuno nevažnom), menja i sve ostale elemente i to ne nužno na dobar način.
Kada u eko sistem unosite organizam koji nije sličan ni jednom koji je do tada tu obitavao, a zbog činjenice da postoji praktično bezbroj kombinacija delovanja svih ranije navedenih faktora, pa dodajte na to da se i oni menjaju, čime onda proizvode sve novije i novije efekte, realno posmatrano, nemoguće je predvideti u kom pravcu idu promene i kakve sve posledice mogu da imaju.

Istraživanja o štetnosti GMO

Osnovna postavka svih ozbiljnih naučnih istraživanja je trajanje ogleda i broj jedinki koje su u ogled uključene (kako bi se smanjila statistička greška i povećala pouzdanost dobijenih rezultata). Uzmite za primer istraživanje novih lekova.

Kada se istražuje neki novi lek, postupak procene njegove bezbednosti traje po nekoliko godina,neophodni su eksperimenti na životinjama, a nakon toga i na ljudima (u pitanju su dobrovoljci). Ovo je zbog toga što su određeni lekovi, iako bezbedni za životinje, na ljude imali pogubna dejstva. Možda najpoznatiji primer je lek Talidomid koji je korišćen 60ih godina prošlog veka kao sedativ za smirenje trudnica. Iako dokazano bezopasan eksperimentima na pacovima, izazvao je rođenje velikog broja dece sa teškim deformitetima udova pre nego što je povučen iz upotrebe.

Zato je u nauci pravilo da se neka supstanca koja treba da se koristi kod ljudi,nakon isprobavanja na životinjama obavezno podvrgne i kontroli na ljudskim subjektima.

A kakva je situacija sa GMO?

Ni traga nekom iole ozbiljnom istraživanju na koje treba da otkloni svaku sumnju u eventualne štetne efekte dugoročnog korišćenja GMO hrane. Da li zaista mislite da šestomesečni ili dvogodišnji ogledi na pacovima u laboratoriji mogu da daju pouzdane rezultate na osnovu kojih ćemo reći da nije dokazana štetnost GMO za ljude, pa je prema tome sasvim u redu masovna upotreba GMO hrane?

GMO će iskoreniti glad u svetu

Što se tiče argumenata da se upotrebom GMO borimo protiv gladi u svetu, treba napomenuti da je svetska proizvodnja hrane u ovom momentu dovoljna da na planeti ne bude gladnih, ali je dostupnost dovoljnim količinama hrane neravnomerna. Bogati imaju i previše, a siromašni praktično ništa. To je,naravno, stvar politike, pa o tome nekom drugom prilikom.

Argumenti da će se zahvaljujući nekom revolucionarnom otkriću iskoreniti glad u svetu nisu novi. Sredinom prošlog veka, antibiotici su se reklamirali kao revolucionarni način da se povećaju prinosi u stočarstvu, a time i da se potpuno iskoreni glad u svetu. Trebalo je da prođe skoro 50 godina da se pokažu i loše strane – rezistentnost bakterija, rezistentnost ljudi na antibiotike (danas su recimo potrebne po nekoliko stotina puta veće doze antibiotika za lečenje upale pluća, nego što su bile potrebne pre masovne upotrebe antibiotika u proizvodnji hrane).

Slična je situacija i sa korišćenjem hormona u stočarstvu i hraniva životinjskog porekla za ishranu preživara. Hormoni kod ljudi izazivaju hormonske poremećeje i prerano sazrevanje devojčica, preteran rast ili probleme sa telesnom težinom .
Što se tiče upotrebe mesnog,koštanog i krvnog brašna u koncentratima za stoku, to je rezultiralo epidemijom BSE-a ili bolesti ludih krava.

Ekonomski aspekti korišćenja GMO u poljoprivredi

Upotreba GMO u poljoprivredi ima I određene ekonomske efekte. Naime, domaći Instituti za proizvodnju semenskog materijala razvili su brojne sorte ratarskih,povrtarskih i voćarskih kultura koje su prilagođene našim klimatskim i agroekološkim uslovima. Prihvatanjem I dozvolom da se gaje GMO usevi zapravo dobijamo samo dozvolu da svake godine iznova moramo da nabavljamo seme od ovlašćenog proizvođača (obično neke strane kompanije, koja ima sopstveni interes koji ne mora da se slaže sa našim), ali ne I dozvolu da sami razvijamo tehnologiju za njegovu proizvodnju. Znači da postajemo uvozno zavisni, a to je nešto što se kroz istoriju nije pokazalo kao pametan scenario.

Dakle, gajenjem GMO kultura (odnosno uvozom GMO semena) direktno se oduzima posao domaćim institutima, odnosno domaća nauka I njeni uspesi postaju potpuno nevažni, jer se umesto domaćih naučno-istraživačkih institucija favorizuju kompanije koje bi bile uvoznici GMO semena.

S obzirom da je GMO seme proizvod nove tehnologije, ono podleže zaštiti intelektualne svojine, pa prenos polena sa GMO useva na ne GMO, dovodi do mogućnosti tužbi, iako je seme dobijeno od takve biljke neplodno. Kako ćete sprečiti da se polen sa GMO parcele vetrom ne prenese na susednu, ne GMO parcelu?

Takođe, kad se koristi GMO seme, ono se po pravilima organske proizvodnje tretira kao zagađenje, pa se u tom kraju ne može razvijati organska proizvodnja.

Velika otpornost GMO useva na bolesti posledica je činjenice da te biljke u sebi imaju gen koji dovodi do proizvodnje malih količina pesticida (otuda njihova veća otpornost na bolesti). Međutim, ovo ima I svoju mračniju stranu. Zbog rezistentnosti na pesticide GMO biljke postaju super korovi, koje je praktično nemoguće iskoreniti sa parcela na koje su uvedene. Zato, kada jednom uvedete GMO usev, vrlo je teško ponovo se vratiti na raniju , ne GMO proizvodnju.

Ne treba takođe zanemariti ni mogućnost da štetnici postaju rezistentni na pesticide I insecticide, a da se ishranom stoke GMO hranivima, u njihovim tkivima, a onda I u proizvodima (meso,mleko,jaja) nalaze rezidue pesticida koji završavaju u telu potrošača, tj.ljudi (ista situacija kao sa antibioticima u stočarstvu).

I na samom kraju, kao zaključak:

Radoznalost ljudskog uma i njegova žeđ za znanjem uslovili su razvoj nauke i doprineli opštem boljitku čovečanstva. Međutim, istorija je prepuna primera da su se neka korisna znanja , usled neoprezne i nepromišljene upotrebe, okrenula protiv čoveka.

Poučeni lošim primerima iz prošlosti, treba da budemo izuzetno oprezni. Kada je GMO u pitanju, umesto brze I lake zarade , I brzopletog odlučivanja, treba razmišljati dugoročno. Ovde je na prvom mestu dobrobit naše zemlje, ekonomije i ljudi, a ne kratkoročni politički interesi. Upravo zbog toga, ovo je pitanje o kome se ne može odlučivati bez široke javne rasprave I bez ozbiljnih naučnih istraživanja koja bi otklonila svaku sumnju u štetnost GMO.

Upotreba genetički modifikovanih organizama (GMO) u poljoprivredi (prvi deo)

Poslednjih godina u žiži interesovanja svetske javnosti nalaze se brojne rasprave o GMO. U Srbiji je javnost najviše zainteresovana za upotrebu GMO u poljoprivrednoj proizvodnji, pa kao poljoprivredni inženjer osećam obavezu da iznesem sopstveno stručno viđenje ove problematike. Sem toga, po srednjoškolskoj spremi sam laboratorijski tehničar za biohemiju i molekularnu biologiju, pa mi to daje dodatan podsticaj da se oglasim po ovom pitanju.

S obzirom da su mišljenja izuzetno podeljena a stavovi dijametralno suprotni, verujem da bi za donošenje ispravne odluke (za ili protiv GMO) najpre bilo potrebno detaljno razmotriti ovu problematiku sa različitih aspekata. Nadam se da će činjenice iznete u nastavku biti od koristi, jer se utemeljeni stavovi ne mogu formirati bez poznavanja i analize svih dostupnih informacija.

Da bi problematika GMO bila shvaćena na pravi način, treba poći od najosnovnijih stvari, odnosno od genetskog materijala koji je zajednički za sva živa bića na planeti zemlji,od bakterije,preko ribe,psa,krave,slona,kita,majmuna, pa do čoveka.

Šta su genetički modifikovani organizmi (GMO)?

Da bismo na ovo pitanje dali ispravan odgovor, moramo najpre pojasniti šta je nasledna osnova svakog živog bića, odnosno kako se nasledne osobine prenose sa roditelja na potomke.

ŠTA JE DNK ?

U svakoj ćeliji,svakog živog bića nalazi se genetski materijal ili DNK (dezoksiribinukleinska kiselina). To je protein koji izgleda kao dvostruka spirala,a sastavljena je od nukleotida (ako DNK spiralu zamislite kao lanac, nukleotidi čine karike; na slici 1. vidite spone između dva dela spirale- svaka spona na svojim krajevima ima po jedan nukleotid ; dakle svaka karika ima otpilike 8-10 nukleotida ).

Slika 1. dvostruka spirala DNK povezana naspramnim komplementarnim azotnim bazama

Svaki nukleotid u sebi ima tri molekula ,i to jedan molekul šećera pentoze, jedan molekul fosfatne kiseline i jedan molekul azotne baze (molekulski prikaz DNK vidi se na slici 2). Azotne baze su adenin,timin,citozin i guanin ili skraćeno A,T,C,G. Svaki nukleotid u sebi ima samo jednu azotnu bazu.

slika2. prikaz molekulske strukture DNK (nukleotidi iz dva naspramna dela spirale DNK povezani azotnim bazama)

Ove četiri azotne baze povezuju se uvek na isti način,odnosno stvaraju uvek iste parove i to A – T i G – C, i njihovim povezivanjem se dva dela spirale DNK drže na okupu (spone na slici 1. su prikaz hemijskog povezivanja komplementarnih baza iz dva dela spirale) . Ovo znači da će adenin iz nukleotida jednog dela dvostruke spirale DNK uvek da naspram sebe u drugom delu ima nukleotid sa timinom, odnosno nukleotid sa guaninom naspram sebe ima nukleotid sa citozinom.

Molekuli DNK se kod različitih biljaka i životinja razlikuju po veličini. Najmanji broj nukleotida ima DNK virusa (samo nekoliko hiljada), molekul DNK bakterije sadrži nekoliko miliona nukleotida, dok kod čoveka taj broj prelazi nekoliko milijardi nukleotida.

ŠTA SU GENI ?

Geni su zapravo delovi DNK koji mogu biti manje ili veće dužine,odnosno sastojati se od manjeg ili većeg broja nukleotida. Tako,na primer, gen odgovoran za boju očiju može biti ATGCAATGCCTTA (ovo je raspored baza u jednom delu spirale ,jer setite se, u drugom delu su komplementarne azotne baze) a onaj za visinu tela CCGTAGCCTTAGCT ( Preciznosti radi,moram da kažem da ovo nisu stvarni geni već samo primeri dati za bolje razumevanje principa).

Proces identifikacije gena je dugotrajan i mukotrpan posao, pa je nauka do sada uspela da identifikuje samo mali broj gena kako kod ljudi,tako i kod životinja i biljaka. Sem toga mnoge osobine nisu pod kontrolom jednog već više gena,tzv.poligenske osobine. Kod ljudi su inače najvažnija istraživanja gena odgovornih za pojavu određenih bolesti a kod životinja i biljaka za proizvodne osobine i otpornost.

DNK je jedna vrsta uputstva ili recepta koja u sebi nosi informacije od kojih zavise svi životni procesi, fizičke pa čak i psihičke karakteristike svakog živog bića. Na primer, aktiviranjem gena odgovornog za kontrolu boje očiju dolazi do sinteze proteina koji kontroliše količinu melanina u rožnjači što za rezultat ima različite boje očiju.

PRENOŠENJE NASLEDNIH OSOBINA SA RODITELJA NA POTOMKE – PROCES RAZMNOŽAVANJA

Pošto znamo osnovne činjenice o genetskoj osnovi, hajde da sada proučimo proces razmnožavanja,odnosno prenošenja nasledne osnove sa roditelja na potomke.

Setite se da je lanac DNK dvostruka spirala; prilikom stvaranja polnih ćelija (jajna ćelija i spermatozoid) one sa sobom nose samo po jednu polovinu lanca DNK od majke,odnosno oca, tako da se njihovim spajanjem dobija potpuno novi lanac DNK, odnosno dvostruka spirala novog, jedinstvenog živog bića (ovo je krajnje pojednostavljeno objašnjenje da ne bismo zalazili u domen sinteze polnih ćelija i objašnjavanje načina na koji je DNK smešten,ili bolje reći,spakovan u telesnim ćelijama).

Da bi do spajanja jajne ćelije i spermatozoida došlo nije dovoljno samo ih dovesti u kontakt. Naime,priroda je postavila barijere u kompatibilnosti na nivou molekularnog sastava opne jajne ćelije, pa spermatozoid koji nema receptore koje prepoznaje opna jajne ćelije neće moći da uđu u nju. Time je onemogućeno , na primer, u laboratoriji spojiti jajnu ćeliju krokodila sa spermom konja,ili jajnu ćeliju delfina sa spermom slona i sl.

Zamislite sada,da umesto da se trudite da oplodite jajnu ćeliju krave sa spermom ovna , manipulišete direktno sa lancima DNK ova dva živa bića, pa u naslednu osnovu krave ubacite gen ovce koji kontroliše proizvodnju vune i dobijete kravu koja ima runo. Zanimljiva zamisao,zar ne? Mogućnosti su nesagledive i sve na određeni način podseća na igru.

KAKO JE NASTALA IDEJA GENETIČKE MODIFIKACIJE ?

Čak i pre zvaničnog nastanka nauke o naslednim svojstvima, genetike,čijim se začetnikom smatra Gregor Mendel, ljudi su primetili da se ukrštanjem biljaka i životinja dobijaju potomci koji po svojim proizvodnim osobinama često daleko prevazilaze roditelje ( tzv.heterozis efekat ili hibridni vigor; najširoj javnosti je možda najpoznatiji i najočigledniji rezultat dugotrajnih postupaka ukrštanja prilikom stvaranja brojnih rasa pasa).

Ova znanja najviše su primenjivana u poljoprivredi ,ali je tek razvojem genetike došlo i pravo razumevanje kako se neke osobine prenose sa roditelja na potomke, o određenim ograničenjima (ne možete jednostavno spariti govedo koje daje puno mleka sa onim koje je izrazito mesnato i dobiti potomke koji daju puno i mleka i mesa), ali i saznanja da nije dovoljna samo dobra genetska osnova već da treba obezbediti i uslove da bi se ti potencijali maksimalno ispoljili.

Postupci ukrštanja biljaka ili životinja razvijali su se i usložnjavali razvojem poljoprivrede. Nastaju nove rase i sorte,linije,varijeteti, sve u svrhu bolje proizvodnosti i veće otpornosti. Svi ti postupci uvek su podrazumevali spajanje muške i ženske polne ćelije, odnosno proces prirodnog razmnožavanja.

Vremenom i razvojem populacione genetike došlo se do saznanja koje su osobine međusobno povezane i uslovljene, pronađeni najbolji metodi ukrštanja da se dobiju najpoželjnije osobine,ali je takođe i utvrđeno da prirodnim razmnožavanjem neke kombinacije gena jednostavno nije moguće dobiti.

Kako projekti identifikacije genoma svih živih bića napreduju,dolazimo do sve većeg broja informacija koji gen kontroliše koju osobinu,i što je još važnije, otkrivamo tačno mesto na lancu DNK gde se taj gen nalazi. Zar onda treba da nas začudi što se počinje sa razmišljanjem kako zaobići neka prirodna ograničenja i zamke u procesu razmnožavanja i kako skratiti proces dobijanja poželjnih potomaka.

Zaista,sasvim je logično,da ako imate znanje i mogućnosti,iskombinujete gene za dve poželjne osobine koje do sada nikako niste uspevali da dobijete kod biljke ili životinje. Ili da iskoristite znanja koja imate da jedan ljudski gen ubacite u bakteriju pa da ona sada proizvodi insulin za dijabetičare.

I tako dolazimo do pojma GENETIČKOG INŽENJERINGA a onda i do GENETIČKE MODIFIKACIJE.

Krajnje pojednostavljeno, šta je proces genetičke modifikacije ?

Predstavite sebi lanac DNK kao dugačku papirnu traku, na čijim su različitim delovima zapisane apsolutno sve informacije koje definišu jedno živo biće, potpuno nebitno da li je u pitanju bakterija,biljka,životinja ili čovek.

Vaša je namera da neku osobinu tog živog bića prenesete na neko drugo. Recimo sa bakterije na biljku, ili sa biljke na životinju,ili sa životinje na čoveka. Podsećam,radi se o slučajevima kada je spajanje naslednog materijala,odnosno razmnožavanje prirodnim putem nemoguće.

Stoga isecate deo trake DNK biljke, istovremeno traku DNK životinje isecate na mestu gde ćete ubaciti deo DNK biljke, prebacujete isečeni deo DNK biljke u unapred pripremljeno mesto u DNK životinje, spojite krajeve i dobijate genetički izmenjeni organizam odnosno genetički modifikovan organizam (GMO).

– KRAJ PRVOG DELA –

ŠEĆERNA BOLEST HARA SRBIJOM ili JAČI-TLAČI

Kada su srpski ratari proletos potpisivali sa šećeranama ugovore o otkupu šećerne repe verovali su da im pisana reč u obliku overenih I potpisanih ugovora, baš kako zakon nalaže, garantuje poštovanje dogovorene otkupne cene. Kako izgleda, prevarili su se.

Uprkos ranijem dogovoru, šećerane sada tvrde da je ugovorena otkupna cena previsoka I da će zbog toga pretrpeti gubitke. Zato traže od poljoprivrednika potpisivanje aneksa ugovora kojima treba ne samo da dobrovoljno pristanu na nižu otkupnu cenu, već I da se odreknu svake mogućnosti za potraživanje nastalih gubitaka.

I to sve dobrovoljno I svojevoljno, “u interesu buduće saradnje”, “solidarnosti u novonastaloj situaciji” I sl. Neobično je samo da se od poljoprivrednika redovno zahteva da imaju razumevanja I da budu solidarni isključivo na sopstvenu štetu, a u tuđu korist. U prilog tome govori I činjenica da kada su ratari 2012. godine tražili korekciju otkupnih cena na više (zbog loših vremenskih prilika), šećerane su to odbile uz obrazloženje da se potpisani ugovori ne mogu menjati. Naravno, sada kada šećerane traže promenu cene to pravilo ne važi.

Šta se zapravo dogodilo? Na svetskom tržištu nastavljen je prošlogodišnji trend pada cene šećera, pa se postavlja pitanje plasmana ove robe. To je ono što se naziva poslovni rizik, I što je sastavni deo svakog posla.

Ovaj pad cena međutim nije grom iz vedra neba.

Naime, prema vestima koje su se pojavljivale u medijima krajem prošle I početkom ove godine, šećerane u Srbiji su prošlu sezonu završile sa viškovima šećera.Istovremeno, na svetskom tržištu I cene šećera iz šećerne repe su počele da padaju, gubeći trku protiv šećera iz šećerne trske, čija je proizvodnja jeftinija.

S druge strane, kao nova I potencijalno izuzetno velika tržišta šećera navode se Indija I Kina, pa bi to, dugoročno posmatrano, trebalo da stabilizuje cene.

U tržišnoj ekonomiji šećerane bi imale dve mogućnosti. Prva je da uskladište viškove I sačekaju bolji momenat za prodaju, a druga je da pronađu nove kupce I nova tržišta.

U Srbiji međutim, umesto da urade svoj deo posla, šećerane posežu za najlakšim I najjednostavnijim sredstvom – ucenjuju I obmanjuju poljoprivredne proizvođače, računajući na njihovu neslogu, neinformisanost I sviknutost na trpljenje I loše poteze poslovnih partnera.

S obzirom da se svaki put kada se pomene neophodnost ekonomskih reformi govori I o potrebi liberalizacije tržišta, onda da podsetimo da to znači I postojanje poslovnog rizika, ali I snošenje posledica loših poslovnih procena I odluka.

Poslovni rizici se smanjuju tako što analitičari prate trendove na svetskim tržištima I proizvodne indikatore za određene proizvode (u ovom slučaju šećerne repe, šećerne trske I šećera) I na osnovu toga prave prognoze koje opet služe za kreiranje poslovne politike jedne firme. To naravno pod uslovom da ti analitičari zaista znaju da rade svoj posao.

S druge strane, pitanje je da li bi šećerane poslovale sa gubitkom ako bi ispoštovale dogovorene otkupne cene. Verovatno ne bi, ali bi im profit bio manji nego što su planirali. Da Ministarstvo poljoprivrede nije najavilo da neće biti skoka cena prehrambenih proizvoda, verovatno bismo mogli da očekujemo da šećer u domaćim prodavnicama poskupi, uprkos dobrom rodu. Zvuči poznato, zar ne?

U zemlji koja teži da razvije tržišnu privredu, mora se shvatiti da se odluke vezane za poljoprivrednu (niti bilo koju drugu) proizvodnju ne donose stihijski i nepromišljeno, već su rezultat kritičkih, dugoročnih i stručnih analiza. Ako od domaćih poljoprivrednika zahtevamo da idu u korak sa vremenom i da se odreknu prevelike zaštićenosti onda to isto mora važiti za sve učesnike u poljoprivrednom lancu. U suprotnom samo se potvrđuje da Srbija nema i ne želi da ima prave tržišne mehanizme, već samo njihov privid.

Zakon o obligacionim odnosima, koji se odnosi I na ugovore koje su ratari potpisali sa šećeranama, sasvim je jasan. U članu 133 navodi Pretpostavke za raskidanje ugovora

(1) Ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a u jednom i u drugom slučaju u toj meri da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je, strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze, odnosno strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora može zahtevati da se ugovor raskine.
(2) Raskid ugovora ne može se zahtevati ako je strana koja se poziva na promenjene okolnosti bila dužna da u vreme zaključenja ugovora uzme u obzir te okolnosti ili ih je mogla izbeći ili savladati.
(3) Strana koja zahteva raskid ugovora ne može se pozivati na promenjene okolnosti koje su nastupile po isteku roka određenog za ispunjenje njene obaveze.
(4) Ugovor se neće raskinuti ako druga strana ponudi ili pristane da se odgovarajući uslovi ugovora pravično izmene.
(5) Ako izrekne raskid ugovora, sud će na zahtev druge strane obavezati stranu koja ga je zahtevala da naknadi drugoj strani pravičan deo štete koju trpi zbog toga.

Suština je da su ugovori ovakvi kakvi jesu, pravosnažni, da su šećerane trebale I morale da ugovorima predvide promenjene okolnosti, a pošto nisu, da su u slučaju jednostranog raskida ugovora dužne da drugoj strani nadoknade štetu.

Upravo zbog toga se od poljoprivrednika traži da svojevoljno pristanu na promenu ugovorenih uslova I da potpišu izjavu kojom se odriču prava na nadoknadu štete. Mudro, nema šta. Šećerane će ostvariti profit koji su isplanirale, tako što će ratarima smanjiti njihovu zaradu. I to sve pod krinkom “uspešne buduće saradnje I solidarnosti”.

Poljoprivredni proizvođači u svakoj uređenoj državi predstavljaju segment koji mora da se čuva I neguje, kako država ne bi postala uvozno zavisna. To se postiže dugoročnom agrarnom politikom

Ona se kreira tako što se redovno prate trendovi na svetskim tržištima, analiziraju se potrebe I ponude, objektivno se procenjuju sopstvene mogućnosti, slabosti I jake strane, I na osnovu toga se donose odluke koji segment poljoprivredne proizvodnje treba da se podstiče na razvoj, a koji da se smanjuje ili samo održava na postojećem nivou. Za domaće stručnjake to je izgleda pretežak zadatak, ili samo nisu navikli da rade već da ubiraju nagrade na osnovu svojih “kvalifikacija” I položaja a ne na osnovu rezultata rada.

Postavlja se pitanje, gde je u čitavoj ovoj priči Ministarstvo poljoprivrede? Ono svojom pozicijom treba da osigura stabilnu poljoprivrednu proizvodnju tako što će razmišljati I delovati I u pravcu zaštite I unapređenja položaja poljoprivrednih proizvođača. Ali slično drugim državnim institucijama, ni Ministarstvo poljoprivrede ne meša se u svoj posao.

DOBRA EKOLOGIJA JE DOBRA EKONOMIJA

„Potpisujući ovu povelju obavezujem se da ću poštovati prirodu i brinuti o očuvanju, zaštiti i unapređenju životne i radne sredine.
Ne odričući se kulturnog,naučno-tehničkog, tehnološkog i privrednog napretka civilizacije, obavezujem se da ću u svakoj prilici usmeriti svoje delovanje tako da se narušavanje prirodnih odnosa svede na najmanju moguću meru i sačuva raznolikost živog sveta.
Ulažući svo stečeno znanje i stručnost, prihvatam odgovornost za svoje odluke i postupke pred ostalim živim bićima i potomstvom sa kojima delim podjednako pravo na zdrav i slobodan život.“

Ovo je tekst ekološke povelje koju sam potpisala prilikom dodele diploma na Poljoprivrednom Fakultetu u Zemunu. Lepo rečeno,zar ne? Naročito mi se sviđa ovaj deo gde se obavezujem na odgovornost za uticaj svojih odluka i postupaka na druga živa bića. I na potomstvo,na buduće generacije. Jer,ne zaboravite „ planetu nismo dobili na poklon od svojih roditelja već smo je pozajmili od svoje dece“.

Moram da priznam da ,iako je većina odluka koje sam donosila nakon studija bila u skladu sa ovim što sam potpisala, bilo je i drugačijih. Te drugačije nisu bile posledica svesne namere,već pre brzopletosti i nedovoljne promišljenosti. A u trci za zaradom često se desi da nas kratkoročni interesi navedu da donesemo odluke koje se posle izvesnog vremena pokažu kao veoma loše.

Kada je moja struka u pitanju, recimo da nam je cilj da stoka proizvodi što više mleka, mesa,jaja ili vune. Isključivo biljna ishrana nije dovoljna pa moramo da uključimo i proteine životinjskog porekla. Ti proteini su mesno,koštano ili krvno brašno koja se proizvode od klaničnih ostataka. Problem je što mogu da izazovu bolest ludih krava,koja se na žalost prenosi i na ljude.

A kako bi bilo da ne koristimo hraniva životinjskog porekla nego isključivo kukuruz i soju? To su kulture koje zahtevaju korišćenje velikih količina hemikalija, što za đubrenje,što za zaštitu useva. A te hemikalije ostaju u zemlji,prenose se u vodu,biljke,životinje. Da ne pominjem problematiku genetski modifikovane soje koja polako, ali sigurno,potiskuje konvencionalne sorte soje.

Pa onda malo matematike – ako za proizvodnju 1 kg mesa životinja treba da pojede oko 4 kg žitarica, a u ovom momentu sitne i krupne stoke i živine na planeti ima nekoliko desetina milijardi,izračunajte koliko im treba hrane. I koliko obradive površine samo za njihove potrebe. A gde su žitarice za ljudsku ishranu. Rezultat – krčimo šume,uništavamo prirodu,narušavamo ekološku ravnotežu. Posledice su već tu,svi ih osećamo,klimatske promene su najočiglednija.

Da bismo smanjili količinu hrane koju životinje pojedu možda je rešenje da ih sputamo,vežemo,zatvorimo,da ne troše uludo energiju potrebnu za proizvodnju? Teorijski nije loša zamisao,ali u praksi životinje poboljevaju od nekretanja,od atmosfere zasićene amonijakom,pa moramo da im dajemo antibiotike. A ti antibiotici opet ostaju u njihovim proizvodima pa tako stižu do ljudi. U ljudskom telu se gomilaju pa kad se razbolite od neke bakterijske infekcije morate da se lečite neuporedivo jačim dozama antibiotika nego pre 20 godina, jer su bakterije na žalost postale otporne.

Ovo su vam inače osnovne postavke tzv.intenzivne poljoprivredne proizvodnje (u ovom slučaju intenzivnog stočarstva) – proizvedi što više,za što kraće vreme,uz što manje troškove. Ko god se imalo razume u ekonomiju zna da se zarada ostvaruje tako što smanjujete ulaganja,skraćujete vreme potrebno za proizvodnju i povećavate količinu proizvoda.
Na žalost,polako postaje očigledno da ovakva zarada ima visoku cenu.

Kako? Pa, vrlo jednostavno- intenzivno stočarstvo emituje velike količine gasova staklene bašte (ugljen dioksid) i amonijaka koji doprinose globalnom otopljavanju,ozonskim rupama,klimatskim promenama; proizvodnja velikih količina kukuruza i soje za ishranu stoke vodi degradaciji zemljišta i narušavanju biodiverziteta,zagađenju pijaće vode; korišćenje antibiotika povećava otpornost bakterija koje napadaju i ljude a hormoni koji povećavaju proizvodnju mesa ili mleka izazivaju hormonske poremećaje kod ljudi.

Dalje,iako je čovek po prirodi svaštojed, proteini i masti životinjskog porekla treba da čine svega oko 10 % zdrave ishrane. Ostalo su voće,povrće i žitarice. Ali kada god se pomenu loše strane intenzivnog stočarstva protivnici promena potežu argument da ne sme da se proizvodi manje jer treba nahraniti 7 miljardi stanovnika. Ono što zaboravljaju ili namerno prećutkuju je da se u ovom momentu, gledano globalno, proizvodi sasvim dovoljno mesa,mleka i jaja za sve stanovnike,samo što je proizvodnja nesrazmerna – u razvijenim zemljama prevelika a u nerazvijenim nedovoljna.

Vođenje isključivo ekonomskim interesima dovelo nas je do tačke kada civilizacija kakvu je sada znamo mora da napravi drastične promene u osnovnim stavovima jer se bukvalno suočavamo sa pitanjem opstanka. Promene životne sredine dostigle su takve razmere da više niko pred time ne može da zatvara oči jer su vidljive baš u svakom kutku planete.

Redefinisanje ekonomskog interesa moraće da uzme u obzir ekologiju,odnosno kada određujemo ekonomske pokazatelje uspešnosti proizvodnje hrane moramo da proračunamo koliko košta zagađenje zemlje,vode ili vazduha. Možda ste to imali prilike da vidite u inostranstvu – za jaja recimo, na ambalaži piše koliko je ugljen dioksida emitovano prilikom proizvodnje jednog jajeta. Što manja brojka za ugljen dioksid,to zdravija hrana. Neposredno zdravija u smislu njenog sastava i kvaliteta , a posredno zdravija jer nije doprinela degradaciji životne sredine odnosno zdravlja ljudi.

Razvijene zemlje, uplašene klimatskim promenama i surovim prognozama za budućnost prave zaokret i vraćaju se na ekstenzivnu poljoprivredu. Realnost im je pokazala da intenzivna poljoprivreda, koliko god bila hvaljena, nije dobra za životnu sredinu. A loša ekologija onda znači i lošu ekonomiju. Podsetimo se da zemlje u zapadnoj Evropi imaju iza sebe skoro pola veka iskustva sa intenzivnom poljoprivredom, pa samim tim i mnogo više vremena da takva proizvodnja pokaže svoju drugu stranu.

Šta zapravo znači ekstenzivna poljoprivreda? To je onakva proizvodnja koja ne forsira visoke proizvodne rezultate korišćenjem veštačkih đubriva,pesticida,antibiotika,hormona,insekticida itd. Neki od naziva su i ekološka i organska poljoprivreda. To vam je ono kad su krave slobodne na ispaši, svinje se slobodno kreću i mogu da se kaškaju u blatu,živina da čeprka po zemlji i hvata gliste i puževe. Voće i povrće se ne prska i ima onaj skoro zaboravljeni ukus kakav su mnogi od nas zapamtili kao ukus proizvoda koje smo nekad dobijali od rodbine sa sela.

Jedan od osnovnih postulata organske poljoprivrede je dobrobit životinja,odnosno takav način gajenja koji neće forsirati životinje do krajnjih granica njihovih mogućnosti,koji zabranjuje upotrebu antibiotika i hormona, vezivanje,zatvaranje i sputavanje životinja. Obaveza je da životinje imaju slobodu kretanja i mogućnost ispoljavanja prirodnih oblika ponašanja, odnosno ponašanja karakterističnog za vrstu.

Evo vam primera: znate kako živina voli da se kupa u prašini,da proteže krila, da čeprka po zemlji i da hvata gliste i puževe? E pa kad živinu zatvorite u kaveze svakako to neće moći da radi jer na pola kvadratnog metra stane 5 kokošaka.Pa im podrežete krila (da zauzimaju manje mesta),skratite kljunove (da od dosade i frustracije ne bi počele da jedu jedna drugu), hranite ih ribljim brašnom (da bi imale što više enrgije za nošenje jaja), pod konstantnim su svetlom da bi se podstaklo svakodnevno nošenje jaja (u prirodnim oblicima gajenja skraćivanje dana tokom smene godišnjih doba organizmu šalje poruku da treba da uspori ,pa koke tokom zime ne nose jaja; to je tzv.period odmora neophodan za oporavak). Posle najviše 18 meseci ovakvog tretmana organizam kokoške više nije sposoban da proizvodi jedno jaje dnevno, pa se ona zamenjuje mladom nosiljom.

Sve to uklonite i dobićete ideju kako izgleda organska proizvodnja- koke slobodne,na paši, hrane se travom, šetaju se, druže se,spokojne su,dobro raspoložene, ostaju u proizvodnji bar 5 godina. Pa kako jaja snesena u takvom sistemu mogu i da počnu da se upoređuju sa onima iz kaveza. Da ne govorimo da ovakva proizvodnja ne narušava ekološku ravnotežu,čime doprinosi boljem kvalitetu vazduha koji dišemo,vode koju pijemo i hrane koju jedemo.

A kakva je situacija u Srbiji ?

Uporno se forsira priča da je intenzivna poljoprivreda rešenje za prosperitet, za veliki izvoz, za sjajnu zaradu i sl., ali se uporno prećutkuju dugoročni efekti koje takva proizvodnja ima na kvalitet zemljišta,vode i vazduha u jednoj državi, a tek je uticaj na zdravlje ljudi prava tabu tema.

U redu,hajde da razvijamo poljoprivredu orijentisanu izvozno. Ali razmislimo šta se dugoročno više isplati. Proizvodi iz intenzivnih sistema,gde sa cenama svakako ne možemo da pariramo na stranim tržištima, a istovremeno degradiramo vodu, vazduh i zemljište,ili da podstaknemo organsku poljoprivredu,čiji su proizvodi daleko više cenjeni i mnogo bolje plaćeni. Sem toga,ulaganjem u razvoj organske poljoprivrede podstaći ćemo oporavak napuštenih i zapuštenih područja, rasterećenje gradova,pružiti ljudima priliku da rade i zarađuju. Koliko ima ljudi iz unutrašnjosti koji su ostavili zemlju i imanje i došli u grad u potrazi za poslom? Ako bi im se pružila prilika da rade i pristojno žive od svoga rada i na selu verujem da bi je mnogi iskoristili.

Organska poljoprivreda u seoskim domaćinstvima povući će sa sobom i razvoj prartećih delatnosti (otkupa, skladištenja, prerade,pakovanja, transporta,trgovine, marketinga), ali i seoskog turizma koji postaje sve popularniji jer se ljudi sve više okreću prirodi tražeći oporavak i odmor od života u gradovima. Dovoljno je pogledati neke od zemalja bivše Jugoslavije koje taj recept primenjuju vrlo uspešno.

Stalno se govori i kako za razvijenim zemljama kaskamo više od 20 godina. Taman dovoljno da kvalitet našeg zemljišta, vazduha i vode može, uz malo truda, da se iskoristi za procvat ekološke poljoprivrede. Bar jednom, trebali bi da budemo pametni pa da nešto što deluje kao nedostatak pretvorimo u prednost.

DEDA MILENKOVA POSLEDNJA ŽELJA

Neke od najlepših uspomena iz detinjstva vezane su mi za boravke kod babe i dede na selu. Ona širina, čist vazduh, miris vruće pogače, debela hladovina ispod starog duda u dvorištu. Za dete iz grada bila je prava avantura da pomaže oko stoke. Miris štale i svinjca mi nije smetao, blizina životinja mi je bila previše zanimljiva. Pa još kad deda u čeze upregne svoju ljubimicu, belu kobilu Cicu, pa ako sam bila dobra, uzde prepusti meni, mojoj sreći nije bilo kraja.

Ta vremena pamtim kao bezbrižna, delom što sam bila dete, a delom što se tada nije sve svodilo na trku za novcem. Ljudi koji su tada gajili stoku, činili su to za sopstvene potrebe, i posmatrali ih kao bića od čije dobrobiti zavisi i blagostanje domaćina. Nije ni čudo što su ih zvali «blago».

Pamtim dedinog komšiju, deda Milenka, tipičnog srpskog seljaka. Omiljena razonoda- parničenje oko međe (za one koji ne znaju, međa je granica između parcela).Neko bi rekao dokon, priglup čovek, nema pametnija posla. E, taj isti deda Milenko imao dve krave, Cvetu i Silvanu (po tada jako popularnoj pevačici narodne muzike Silvani Armenulić). Razgovarao sa njima, znao im narav, šta vole a šta ne. Kad se razboleo, sa samrtničke postelje se raspitivao kako je prošlo Silvanino telenje (baš tad joj bio termin). Rekoše njegovi ukućani da nije mogao da se rastavi sa dušom dok nije saznao da je sve prošlo kako treba. I još naterao sina da se zakune da neće da proda njegovo blago, da zapamti da Cveta ne voli hladne ruke kad je muzu, inače odmah prevrće kantu, a Silvana obavezno mora u štali da bude smeštena blizu vrata, voli sve da ima na oku, kaže.

Iako neobrazovan, deda Milenko je shvatao da životinje moraju da se poznaju i vole ako hoćeš da ti budu korisne. Da od svoje krvi kuju meso i mleko koje ti daju i da to ne sme da se shvata olako. Ako ne odvojiš vreme da osete da su ti važne, da brineš o njima, ubraćeš samo gorke i kratkotrajne plodove njihovog rada. Po onoj narodnoj- kako seješ tako i žanješ.

Valjda delom i zbog svojih seljačkih korena ja upisah poljoprivredu. Priznajem, dok sam studirala, zanesena silnim naučnim činjenicama, najmodernijim tehnologijama, anatomijom, fiziologijom, biohemijom, biotehnologijom, populacionom genetikom i čim sve ne, zaboravila sam da su te životinje koje zovemo stoka i gajimo ih za hranu, živa bića koja kao i čovek, najteligentnije stvorenje na planeti zemlji, osećaju i bol i strah i dosadu. Da imaju narav i karakter, pa je neka pitoma, neka divlja, neka plašljiva, neka namćor, a neka drčna. A za sve njih jedno je zajedničko – prepuštene su nam na milost i nemilost. Pa ako se ne libimo da se dičimo svojom vrhunskom inteligencijom, onda moramo da shvatimo da ona podrazumeva i vrhunsku odgovornost.

U savremenom svetu nauka svakog dana ide napred džinovskim koracima. Ali ako je ne prati mudrost, naneće više štete nego koristi. Pred životinje postavljamo zahteve koji su sredinom prošlog veka bili naučna fantastika. Hoćemo da nam krave tele blizance i da daju po 50 litara mleka dnevno, da nam se ovce jagnje 2 puta godišnje (svaki put po 3 jagnjeta ako može), koke da nose po jedno jaje svih 365 dana u godini, tovni pilići da sa 6 nedelja imaju bar 3 kile…. A kako se to sve postiže? Ma nije ni važno, samo ako donosi zaradu. A donosi je.

Čujem često da je ovako intenzivna proizvodnja jedini način da se nahrani 7 milijardi ljudi. Čik pogodite – proizvodnja hrane je već sada sasvim dovoljna da niko na svetu ne bude gladan, samo što najveći i najbogatiji proizvode previše, a siromašni skoro ništa.

Pa dobro, onda je potpuno normalno da se manje razvijene zemlje trude da proizvode što više, pomislićete. Problem je u tome što intenzivna proizvodnja ima za cilj da se proizvede mnogo više nego što je realno potrebno za ishranu stanovništva, odnosno cilj je da se zarade pare, bez obzira na posledice. I upravo to je glavni problem.

Moramo svinje i živinu da kljukamo antibioticima, goveda da vezujemo da ne bi trošila energiju na kretanje, telad da odvajamo od majki odmah po rođenju da ne posisaju dragoceno mleko, svoj stoci da dajemo hormone da proizvode što više mesa a što manje masti. Pa se onda čudimo koliko ima alergija, bakterija mutanata, devojčica koje ulaze u pubertet sa 8 godina.

Neko će reći da sam previše sentimentalna, proizvodnja hrane je biznis kao i svaki drugi. Sa ovim poslednjim se slažem, ali kad su ti sredstva rada živa bića, ulaganje u proizvodnju podrazumeva i nešto više od obezbeđivanja hrane, vode i zaklona. Nazovite to kako hoćete, ja to zovem poštovanjem prema životima koji se prekidaju da bi se moj nastavio. A to onda znači da u jednačinu uspeha tog posla sem zarade mora da uđe i dobrobit životinja.

Lekari i nutricionisti stalno upozoravaju da životinjski proteini ne smeju da budu osnova čovekove ishrane. Po prirodi smo svaštojedi i treba da jedemo meso, ali najveći deo hrane moraju da budu žitarice, voće i povrće. Znate li da se za proizvodnju 1 kg mesa potroši 4 kg žitarica? A zapita li se neko koliko je šuma potrebno iskrčiti da bi se proizvela hrana za stoku ? I koliko prirodnih staništa uništavamo i narušavamo biodiverzitet da bi smo zadovoljili svoj apetiti za mesom i za zaradom.

Možda ne bi bilo tako loše vratiti se na onaj način razmišljanja koji sam opisala na početku. Da nam proizvodnja hrane služi da ne budemo gladni a ne da se bogatimo. Da budemo malo dalekovidi i malo manje sebični, pa da shvatimo da planeta treba da izdrži i naredne generacije.

Nadu mi uliva što se sve više govori o održivom razvoju i raste svest da prirodne resurse ne smemo iscrpljivati preko granice njihovog prirodnog obnavljanja. Da moramo prirodi da vratimo makar onoliko koliko smo joj uzeli. Sve se više promovišu sistemi organske i animal friendly proizvodnje, gde se proizvodi manje ali neuporedivo zdravije, i gde je dobrobit životinje primat.

Nije ovo pitanje sentimenta, već zdravog razuma. Ako životinja na stres ima potpuno isti fiziološki odgovor kao i čovek, mislite li da ona preko svoje krvi to ne prenosi i u svoje proizvode? Zar onda ipak nije bolje jesti količinski manje ali mnogo kvalitetnije životinjske proizvode? Meni se čini da jeste, a vama?

Šta je dobrobit životinja i kakav je njen značaj za čoveka

Definicija dobrobiti

Veliki razvoj industrijske proizvodnje tokom 20. veka nije ostao bez odjeka ni u proizvodnji hrane. Od sredine prošlog veka farmske životinje se u većini zemalja sveta gaje u intenzivnim, tzv. „industrijskim” sistemima. Tretiranje životinja kao robe,  uprkos naučnim saznanjima da one, kao i ljudi, mogu da osete bol, strah, patnju, paniku, nesigurnost i neudobnost, dovelo je do svesti o potrebi njihove zaštite, odnosno počeo je da se upotrebljava termin „dobrobit životinja”.

Postoji čitav niz definicija dobrobiti. Neke se temelje na osećajnosti životinja, neke na fiziološkim aspektima, a neke na prirodi same životinje. Na primer :

·          Dobrobit jeste stepen prilagođenosti životinje na uslove koji joj omogućavaju kvalitetan život.

·          Dobrobit je stanje potpunog mentalnog i fizičkog zdravlja pri čemu je životinja u harmoniji sa svojom okolinom (B.O. Hughes, 1976)

·          Dobrobit individue je stanje koje zadovoljava mogućnost prilagođenja okolini (D.M. Broom, 1986)

·          Dobrobit životinje je određena njenom mogućnošću da izbegne patnju praćena konstantno dobrom kondicijom (A.J. Webster, 1986)

·          Da bi smo postigli stanje dobrobiti životinja treba da ih odgajamo na način koji će ispoštovati njihovu prirodu (Rollin, 1993)

Koncept pet sloboda

Dobrobit životinja čiji opstanak zavisi od čoveka zasniva se na konceptu Pet sloboda (Webster, 2001). To su :

1.       Sloboda od gladi i žeđi – obezbeđivanjem stalno dostupne sveže vode i hrane koja će održati životinju zdravom i snažnom.

2.       Sloboda od bola, povreda i bolesti – obezbeđivanjem staništa u kojem ne može da povredi sebe ili druge životinje, prevencijom i pravovremenom dijagnostikom i lečenjem.

3.       Sloboda od straha i stresa – zabranom fizičkog ili psihičkog zlostavljanja od strane čoveka, ili drugih životinja.

4.       Sloboda od neudobnosti – obezbeđivanjem dovoljno prostora za normalne stavove tela, za ishranu i za odmor.

5.       Sloboda na ispoljavanje prirodnog ponašanja – dovoljno prostora za kretanje, za kontakt sa drugim pripadnicima sopstvene vrste i stimulativna sredina da bi se sprečila dosada.

Neophodno je istaći da se Pet sloboda odnose na SVE životinje i da važe u SVIM situacijama. Pet sloboda su specifične za svaku vrstu te treba razumeti svaku životinju i njene potrebe.

Životinje imaju sposobnost da reaguju na promene spoljašnje sredine (tzv. stresore). Ako životinja nema mogućnost da se adaptira na nastale promene nastupiće stres. Stres obično ima negativan uticaj na životinje. On može da se izmeri promenama u krvnoj slici, hormonalnom statusu i ponašanju. Produženi stres dovodi do patnje.

Ljudi mogu izazvati patnju životinja uglavnom na dva načina: činjenjem namernih okrutnih radnji ili „činjenjem nečega što ne bi trebalo činiti”; i zanemarivanjem pravilne nege životinja ili „nečinjenjem nečega što bi trebalo činiti”.

Pravilo 5 sloboda, zajedno sa 3R pravilom (zaštita dobrobiti oglednih životinja), ugrađena su u sve postojeće zakone o zaštiti životinja, kako u EU i razvijenim zemljama Zapada, tako i u svim drugim zemljama gde je zaštita životinja regulisana zakonom (Webster, 2005; Vučinić, 2006).

Značaj dobrobiti farmskih životinja

Zaštita dobrobiti životinja koje koristimo za proizvodnju hrane nije samo pitanje etike ili humanosti, već kvaliteta njihovih proizvoda, a dalje i uticaja na zdravlje potrošača. Naime, istraživanja su dokazala da prozvodi životinja koje su trpele bol, paniku ili stres nije istog kvaliteta kao životinja sa kojima se pažljivo postupalo

To je naročito izraženo tokom neadekvatnog transporta životinja i nestručnog postupanja prilikom klanja. Izražen stres pre smrti ostavlja u mesu velike količine adrenalina i drugih hormona koji se izlučuju u organizam u stanju uzbune (kod svinja, sindrom „bledog, vodenog mesa” a kod goveda „tamno, tvrdo meso”). Slično se događa tokom nepravilnog transporta životinja (suviše dug put bez odmora, hrane, vode, zajednički smeštaj različitih kategorija iste vrste – mlade i stare, mužjaci i ženke, bolesne i zdrave i sl.- ili čak različitih vrsta životinja).

Zaključak

Zaštita dobrobiti životinja čiji opstanak zavisi od čoveka izuzetno je kompleksno pitanje, koje uključuje čitav niz najrazličitijih aspekata. Kada su u pitanju farmske životinje, najzainteresovaniji strane su potrošači animalnih proizvoda i poljoprivredni proizvođači, ali i svi one koji su direktno ili indirektno uključeni u proizvodnju hrane.

Osim toga, zaštita dobrobiti farmskih životinja povezana je i sa pitanjima zaštite životne sredine, održivog razvoja, i čitavog niza zdravstvenih, higijenskih, ekonomskih i socijalnih problema jednog društva,

Najbolji način da se dobrobit farmskih životinja dovede na zadovoljavajući nivo je poštovanje koncepta pet sloboda.