ŠEĆERNA BOLEST HARA SRBIJOM ili JAČI-TLAČI

Kada su srpski ratari proletos potpisivali sa šećeranama ugovore o otkupu šećerne repe verovali su da im pisana reč u obliku overenih I potpisanih ugovora, baš kako zakon nalaže, garantuje poštovanje dogovorene otkupne cene. Kako izgleda, prevarili su se.

Uprkos ranijem dogovoru, šećerane sada tvrde da je ugovorena otkupna cena previsoka I da će zbog toga pretrpeti gubitke. Zato traže od poljoprivrednika potpisivanje aneksa ugovora kojima treba ne samo da dobrovoljno pristanu na nižu otkupnu cenu, već I da se odreknu svake mogućnosti za potraživanje nastalih gubitaka.

I to sve dobrovoljno I svojevoljno, “u interesu buduće saradnje”, “solidarnosti u novonastaloj situaciji” I sl. Neobično je samo da se od poljoprivrednika redovno zahteva da imaju razumevanja I da budu solidarni isključivo na sopstvenu štetu, a u tuđu korist. U prilog tome govori I činjenica da kada su ratari 2012. godine tražili korekciju otkupnih cena na više (zbog loših vremenskih prilika), šećerane su to odbile uz obrazloženje da se potpisani ugovori ne mogu menjati. Naravno, sada kada šećerane traže promenu cene to pravilo ne važi.

Šta se zapravo dogodilo? Na svetskom tržištu nastavljen je prošlogodišnji trend pada cene šećera, pa se postavlja pitanje plasmana ove robe. To je ono što se naziva poslovni rizik, I što je sastavni deo svakog posla.

Ovaj pad cena međutim nije grom iz vedra neba.

Naime, prema vestima koje su se pojavljivale u medijima krajem prošle I početkom ove godine, šećerane u Srbiji su prošlu sezonu završile sa viškovima šećera.Istovremeno, na svetskom tržištu I cene šećera iz šećerne repe su počele da padaju, gubeći trku protiv šećera iz šećerne trske, čija je proizvodnja jeftinija.

S druge strane, kao nova I potencijalno izuzetno velika tržišta šećera navode se Indija I Kina, pa bi to, dugoročno posmatrano, trebalo da stabilizuje cene.

U tržišnoj ekonomiji šećerane bi imale dve mogućnosti. Prva je da uskladište viškove I sačekaju bolji momenat za prodaju, a druga je da pronađu nove kupce I nova tržišta.

U Srbiji međutim, umesto da urade svoj deo posla, šećerane posežu za najlakšim I najjednostavnijim sredstvom – ucenjuju I obmanjuju poljoprivredne proizvođače, računajući na njihovu neslogu, neinformisanost I sviknutost na trpljenje I loše poteze poslovnih partnera.

S obzirom da se svaki put kada se pomene neophodnost ekonomskih reformi govori I o potrebi liberalizacije tržišta, onda da podsetimo da to znači I postojanje poslovnog rizika, ali I snošenje posledica loših poslovnih procena I odluka.

Poslovni rizici se smanjuju tako što analitičari prate trendove na svetskim tržištima I proizvodne indikatore za određene proizvode (u ovom slučaju šećerne repe, šećerne trske I šećera) I na osnovu toga prave prognoze koje opet služe za kreiranje poslovne politike jedne firme. To naravno pod uslovom da ti analitičari zaista znaju da rade svoj posao.

S druge strane, pitanje je da li bi šećerane poslovale sa gubitkom ako bi ispoštovale dogovorene otkupne cene. Verovatno ne bi, ali bi im profit bio manji nego što su planirali. Da Ministarstvo poljoprivrede nije najavilo da neće biti skoka cena prehrambenih proizvoda, verovatno bismo mogli da očekujemo da šećer u domaćim prodavnicama poskupi, uprkos dobrom rodu. Zvuči poznato, zar ne?

U zemlji koja teži da razvije tržišnu privredu, mora se shvatiti da se odluke vezane za poljoprivrednu (niti bilo koju drugu) proizvodnju ne donose stihijski i nepromišljeno, već su rezultat kritičkih, dugoročnih i stručnih analiza. Ako od domaćih poljoprivrednika zahtevamo da idu u korak sa vremenom i da se odreknu prevelike zaštićenosti onda to isto mora važiti za sve učesnike u poljoprivrednom lancu. U suprotnom samo se potvrđuje da Srbija nema i ne želi da ima prave tržišne mehanizme, već samo njihov privid.

Zakon o obligacionim odnosima, koji se odnosi I na ugovore koje su ratari potpisali sa šećeranama, sasvim je jasan. U članu 133 navodi Pretpostavke za raskidanje ugovora

(1) Ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a u jednom i u drugom slučaju u toj meri da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je, strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze, odnosno strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora može zahtevati da se ugovor raskine.
(2) Raskid ugovora ne može se zahtevati ako je strana koja se poziva na promenjene okolnosti bila dužna da u vreme zaključenja ugovora uzme u obzir te okolnosti ili ih je mogla izbeći ili savladati.
(3) Strana koja zahteva raskid ugovora ne može se pozivati na promenjene okolnosti koje su nastupile po isteku roka određenog za ispunjenje njene obaveze.
(4) Ugovor se neće raskinuti ako druga strana ponudi ili pristane da se odgovarajući uslovi ugovora pravično izmene.
(5) Ako izrekne raskid ugovora, sud će na zahtev druge strane obavezati stranu koja ga je zahtevala da naknadi drugoj strani pravičan deo štete koju trpi zbog toga.

Suština je da su ugovori ovakvi kakvi jesu, pravosnažni, da su šećerane trebale I morale da ugovorima predvide promenjene okolnosti, a pošto nisu, da su u slučaju jednostranog raskida ugovora dužne da drugoj strani nadoknade štetu.

Upravo zbog toga se od poljoprivrednika traži da svojevoljno pristanu na promenu ugovorenih uslova I da potpišu izjavu kojom se odriču prava na nadoknadu štete. Mudro, nema šta. Šećerane će ostvariti profit koji su isplanirale, tako što će ratarima smanjiti njihovu zaradu. I to sve pod krinkom “uspešne buduće saradnje I solidarnosti”.

Poljoprivredni proizvođači u svakoj uređenoj državi predstavljaju segment koji mora da se čuva I neguje, kako država ne bi postala uvozno zavisna. To se postiže dugoročnom agrarnom politikom

Ona se kreira tako što se redovno prate trendovi na svetskim tržištima, analiziraju se potrebe I ponude, objektivno se procenjuju sopstvene mogućnosti, slabosti I jake strane, I na osnovu toga se donose odluke koji segment poljoprivredne proizvodnje treba da se podstiče na razvoj, a koji da se smanjuje ili samo održava na postojećem nivou. Za domaće stručnjake to je izgleda pretežak zadatak, ili samo nisu navikli da rade već da ubiraju nagrade na osnovu svojih “kvalifikacija” I položaja a ne na osnovu rezultata rada.

Postavlja se pitanje, gde je u čitavoj ovoj priči Ministarstvo poljoprivrede? Ono svojom pozicijom treba da osigura stabilnu poljoprivrednu proizvodnju tako što će razmišljati I delovati I u pravcu zaštite I unapređenja položaja poljoprivrednih proizvođača. Ali slično drugim državnim institucijama, ni Ministarstvo poljoprivrede ne meša se u svoj posao.

DOBRA EKOLOGIJA JE DOBRA EKONOMIJA

„Potpisujući ovu povelju obavezujem se da ću poštovati prirodu i brinuti o očuvanju, zaštiti i unapređenju životne i radne sredine.
Ne odričući se kulturnog,naučno-tehničkog, tehnološkog i privrednog napretka civilizacije, obavezujem se da ću u svakoj prilici usmeriti svoje delovanje tako da se narušavanje prirodnih odnosa svede na najmanju moguću meru i sačuva raznolikost živog sveta.
Ulažući svo stečeno znanje i stručnost, prihvatam odgovornost za svoje odluke i postupke pred ostalim živim bićima i potomstvom sa kojima delim podjednako pravo na zdrav i slobodan život.“

Ovo je tekst ekološke povelje koju sam potpisala prilikom dodele diploma na Poljoprivrednom Fakultetu u Zemunu. Lepo rečeno,zar ne? Naročito mi se sviđa ovaj deo gde se obavezujem na odgovornost za uticaj svojih odluka i postupaka na druga živa bića. I na potomstvo,na buduće generacije. Jer,ne zaboravite „ planetu nismo dobili na poklon od svojih roditelja već smo je pozajmili od svoje dece“.

Moram da priznam da ,iako je većina odluka koje sam donosila nakon studija bila u skladu sa ovim što sam potpisala, bilo je i drugačijih. Te drugačije nisu bile posledica svesne namere,već pre brzopletosti i nedovoljne promišljenosti. A u trci za zaradom često se desi da nas kratkoročni interesi navedu da donesemo odluke koje se posle izvesnog vremena pokažu kao veoma loše.

Kada je moja struka u pitanju, recimo da nam je cilj da stoka proizvodi što više mleka, mesa,jaja ili vune. Isključivo biljna ishrana nije dovoljna pa moramo da uključimo i proteine životinjskog porekla. Ti proteini su mesno,koštano ili krvno brašno koja se proizvode od klaničnih ostataka. Problem je što mogu da izazovu bolest ludih krava,koja se na žalost prenosi i na ljude.

A kako bi bilo da ne koristimo hraniva životinjskog porekla nego isključivo kukuruz i soju? To su kulture koje zahtevaju korišćenje velikih količina hemikalija, što za đubrenje,što za zaštitu useva. A te hemikalije ostaju u zemlji,prenose se u vodu,biljke,životinje. Da ne pominjem problematiku genetski modifikovane soje koja polako, ali sigurno,potiskuje konvencionalne sorte soje.

Pa onda malo matematike – ako za proizvodnju 1 kg mesa životinja treba da pojede oko 4 kg žitarica, a u ovom momentu sitne i krupne stoke i živine na planeti ima nekoliko desetina milijardi,izračunajte koliko im treba hrane. I koliko obradive površine samo za njihove potrebe. A gde su žitarice za ljudsku ishranu. Rezultat – krčimo šume,uništavamo prirodu,narušavamo ekološku ravnotežu. Posledice su već tu,svi ih osećamo,klimatske promene su najočiglednija.

Da bismo smanjili količinu hrane koju životinje pojedu možda je rešenje da ih sputamo,vežemo,zatvorimo,da ne troše uludo energiju potrebnu za proizvodnju? Teorijski nije loša zamisao,ali u praksi životinje poboljevaju od nekretanja,od atmosfere zasićene amonijakom,pa moramo da im dajemo antibiotike. A ti antibiotici opet ostaju u njihovim proizvodima pa tako stižu do ljudi. U ljudskom telu se gomilaju pa kad se razbolite od neke bakterijske infekcije morate da se lečite neuporedivo jačim dozama antibiotika nego pre 20 godina, jer su bakterije na žalost postale otporne.

Ovo su vam inače osnovne postavke tzv.intenzivne poljoprivredne proizvodnje (u ovom slučaju intenzivnog stočarstva) – proizvedi što više,za što kraće vreme,uz što manje troškove. Ko god se imalo razume u ekonomiju zna da se zarada ostvaruje tako što smanjujete ulaganja,skraćujete vreme potrebno za proizvodnju i povećavate količinu proizvoda.
Na žalost,polako postaje očigledno da ovakva zarada ima visoku cenu.

Kako? Pa, vrlo jednostavno- intenzivno stočarstvo emituje velike količine gasova staklene bašte (ugljen dioksid) i amonijaka koji doprinose globalnom otopljavanju,ozonskim rupama,klimatskim promenama; proizvodnja velikih količina kukuruza i soje za ishranu stoke vodi degradaciji zemljišta i narušavanju biodiverziteta,zagađenju pijaće vode; korišćenje antibiotika povećava otpornost bakterija koje napadaju i ljude a hormoni koji povećavaju proizvodnju mesa ili mleka izazivaju hormonske poremećaje kod ljudi.

Dalje,iako je čovek po prirodi svaštojed, proteini i masti životinjskog porekla treba da čine svega oko 10 % zdrave ishrane. Ostalo su voće,povrće i žitarice. Ali kada god se pomenu loše strane intenzivnog stočarstva protivnici promena potežu argument da ne sme da se proizvodi manje jer treba nahraniti 7 miljardi stanovnika. Ono što zaboravljaju ili namerno prećutkuju je da se u ovom momentu, gledano globalno, proizvodi sasvim dovoljno mesa,mleka i jaja za sve stanovnike,samo što je proizvodnja nesrazmerna – u razvijenim zemljama prevelika a u nerazvijenim nedovoljna.

Vođenje isključivo ekonomskim interesima dovelo nas je do tačke kada civilizacija kakvu je sada znamo mora da napravi drastične promene u osnovnim stavovima jer se bukvalno suočavamo sa pitanjem opstanka. Promene životne sredine dostigle su takve razmere da više niko pred time ne može da zatvara oči jer su vidljive baš u svakom kutku planete.

Redefinisanje ekonomskog interesa moraće da uzme u obzir ekologiju,odnosno kada određujemo ekonomske pokazatelje uspešnosti proizvodnje hrane moramo da proračunamo koliko košta zagađenje zemlje,vode ili vazduha. Možda ste to imali prilike da vidite u inostranstvu – za jaja recimo, na ambalaži piše koliko je ugljen dioksida emitovano prilikom proizvodnje jednog jajeta. Što manja brojka za ugljen dioksid,to zdravija hrana. Neposredno zdravija u smislu njenog sastava i kvaliteta , a posredno zdravija jer nije doprinela degradaciji životne sredine odnosno zdravlja ljudi.

Razvijene zemlje, uplašene klimatskim promenama i surovim prognozama za budućnost prave zaokret i vraćaju se na ekstenzivnu poljoprivredu. Realnost im je pokazala da intenzivna poljoprivreda, koliko god bila hvaljena, nije dobra za životnu sredinu. A loša ekologija onda znači i lošu ekonomiju. Podsetimo se da zemlje u zapadnoj Evropi imaju iza sebe skoro pola veka iskustva sa intenzivnom poljoprivredom, pa samim tim i mnogo više vremena da takva proizvodnja pokaže svoju drugu stranu.

Šta zapravo znači ekstenzivna poljoprivreda? To je onakva proizvodnja koja ne forsira visoke proizvodne rezultate korišćenjem veštačkih đubriva,pesticida,antibiotika,hormona,insekticida itd. Neki od naziva su i ekološka i organska poljoprivreda. To vam je ono kad su krave slobodne na ispaši, svinje se slobodno kreću i mogu da se kaškaju u blatu,živina da čeprka po zemlji i hvata gliste i puževe. Voće i povrće se ne prska i ima onaj skoro zaboravljeni ukus kakav su mnogi od nas zapamtili kao ukus proizvoda koje smo nekad dobijali od rodbine sa sela.

Jedan od osnovnih postulata organske poljoprivrede je dobrobit životinja,odnosno takav način gajenja koji neće forsirati životinje do krajnjih granica njihovih mogućnosti,koji zabranjuje upotrebu antibiotika i hormona, vezivanje,zatvaranje i sputavanje životinja. Obaveza je da životinje imaju slobodu kretanja i mogućnost ispoljavanja prirodnih oblika ponašanja, odnosno ponašanja karakterističnog za vrstu.

Evo vam primera: znate kako živina voli da se kupa u prašini,da proteže krila, da čeprka po zemlji i da hvata gliste i puževe? E pa kad živinu zatvorite u kaveze svakako to neće moći da radi jer na pola kvadratnog metra stane 5 kokošaka.Pa im podrežete krila (da zauzimaju manje mesta),skratite kljunove (da od dosade i frustracije ne bi počele da jedu jedna drugu), hranite ih ribljim brašnom (da bi imale što više enrgije za nošenje jaja), pod konstantnim su svetlom da bi se podstaklo svakodnevno nošenje jaja (u prirodnim oblicima gajenja skraćivanje dana tokom smene godišnjih doba organizmu šalje poruku da treba da uspori ,pa koke tokom zime ne nose jaja; to je tzv.period odmora neophodan za oporavak). Posle najviše 18 meseci ovakvog tretmana organizam kokoške više nije sposoban da proizvodi jedno jaje dnevno, pa se ona zamenjuje mladom nosiljom.

Sve to uklonite i dobićete ideju kako izgleda organska proizvodnja- koke slobodne,na paši, hrane se travom, šetaju se, druže se,spokojne su,dobro raspoložene, ostaju u proizvodnji bar 5 godina. Pa kako jaja snesena u takvom sistemu mogu i da počnu da se upoređuju sa onima iz kaveza. Da ne govorimo da ovakva proizvodnja ne narušava ekološku ravnotežu,čime doprinosi boljem kvalitetu vazduha koji dišemo,vode koju pijemo i hrane koju jedemo.

A kakva je situacija u Srbiji ?

Uporno se forsira priča da je intenzivna poljoprivreda rešenje za prosperitet, za veliki izvoz, za sjajnu zaradu i sl., ali se uporno prećutkuju dugoročni efekti koje takva proizvodnja ima na kvalitet zemljišta,vode i vazduha u jednoj državi, a tek je uticaj na zdravlje ljudi prava tabu tema.

U redu,hajde da razvijamo poljoprivredu orijentisanu izvozno. Ali razmislimo šta se dugoročno više isplati. Proizvodi iz intenzivnih sistema,gde sa cenama svakako ne možemo da pariramo na stranim tržištima, a istovremeno degradiramo vodu, vazduh i zemljište,ili da podstaknemo organsku poljoprivredu,čiji su proizvodi daleko više cenjeni i mnogo bolje plaćeni. Sem toga,ulaganjem u razvoj organske poljoprivrede podstaći ćemo oporavak napuštenih i zapuštenih područja, rasterećenje gradova,pružiti ljudima priliku da rade i zarađuju. Koliko ima ljudi iz unutrašnjosti koji su ostavili zemlju i imanje i došli u grad u potrazi za poslom? Ako bi im se pružila prilika da rade i pristojno žive od svoga rada i na selu verujem da bi je mnogi iskoristili.

Organska poljoprivreda u seoskim domaćinstvima povući će sa sobom i razvoj prartećih delatnosti (otkupa, skladištenja, prerade,pakovanja, transporta,trgovine, marketinga), ali i seoskog turizma koji postaje sve popularniji jer se ljudi sve više okreću prirodi tražeći oporavak i odmor od života u gradovima. Dovoljno je pogledati neke od zemalja bivše Jugoslavije koje taj recept primenjuju vrlo uspešno.

Stalno se govori i kako za razvijenim zemljama kaskamo više od 20 godina. Taman dovoljno da kvalitet našeg zemljišta, vazduha i vode može, uz malo truda, da se iskoristi za procvat ekološke poljoprivrede. Bar jednom, trebali bi da budemo pametni pa da nešto što deluje kao nedostatak pretvorimo u prednost.

DEDA MILENKOVA POSLEDNJA ŽELJA

Neke od najlepših uspomena iz detinjstva vezane su mi za boravke kod babe i dede na selu. Ona širina, čist vazduh, miris vruće pogače, debela hladovina ispod starog duda u dvorištu. Za dete iz grada bila je prava avantura da pomaže oko stoke. Miris štale i svinjca mi nije smetao, blizina životinja mi je bila previše zanimljiva. Pa još kad deda u čeze upregne svoju ljubimicu, belu kobilu Cicu, pa ako sam bila dobra, uzde prepusti meni, mojoj sreći nije bilo kraja.

Ta vremena pamtim kao bezbrižna, delom što sam bila dete, a delom što se tada nije sve svodilo na trku za novcem. Ljudi koji su tada gajili stoku, činili su to za sopstvene potrebe, i posmatrali ih kao bića od čije dobrobiti zavisi i blagostanje domaćina. Nije ni čudo što su ih zvali «blago».

Pamtim dedinog komšiju, deda Milenka, tipičnog srpskog seljaka. Omiljena razonoda- parničenje oko međe (za one koji ne znaju, međa je granica između parcela).Neko bi rekao dokon, priglup čovek, nema pametnija posla. E, taj isti deda Milenko imao dve krave, Cvetu i Silvanu (po tada jako popularnoj pevačici narodne muzike Silvani Armenulić). Razgovarao sa njima, znao im narav, šta vole a šta ne. Kad se razboleo, sa samrtničke postelje se raspitivao kako je prošlo Silvanino telenje (baš tad joj bio termin). Rekoše njegovi ukućani da nije mogao da se rastavi sa dušom dok nije saznao da je sve prošlo kako treba. I još naterao sina da se zakune da neće da proda njegovo blago, da zapamti da Cveta ne voli hladne ruke kad je muzu, inače odmah prevrće kantu, a Silvana obavezno mora u štali da bude smeštena blizu vrata, voli sve da ima na oku, kaže.

Iako neobrazovan, deda Milenko je shvatao da životinje moraju da se poznaju i vole ako hoćeš da ti budu korisne. Da od svoje krvi kuju meso i mleko koje ti daju i da to ne sme da se shvata olako. Ako ne odvojiš vreme da osete da su ti važne, da brineš o njima, ubraćeš samo gorke i kratkotrajne plodove njihovog rada. Po onoj narodnoj- kako seješ tako i žanješ.

Valjda delom i zbog svojih seljačkih korena ja upisah poljoprivredu. Priznajem, dok sam studirala, zanesena silnim naučnim činjenicama, najmodernijim tehnologijama, anatomijom, fiziologijom, biohemijom, biotehnologijom, populacionom genetikom i čim sve ne, zaboravila sam da su te životinje koje zovemo stoka i gajimo ih za hranu, živa bića koja kao i čovek, najteligentnije stvorenje na planeti zemlji, osećaju i bol i strah i dosadu. Da imaju narav i karakter, pa je neka pitoma, neka divlja, neka plašljiva, neka namćor, a neka drčna. A za sve njih jedno je zajedničko – prepuštene su nam na milost i nemilost. Pa ako se ne libimo da se dičimo svojom vrhunskom inteligencijom, onda moramo da shvatimo da ona podrazumeva i vrhunsku odgovornost.

U savremenom svetu nauka svakog dana ide napred džinovskim koracima. Ali ako je ne prati mudrost, naneće više štete nego koristi. Pred životinje postavljamo zahteve koji su sredinom prošlog veka bili naučna fantastika. Hoćemo da nam krave tele blizance i da daju po 50 litara mleka dnevno, da nam se ovce jagnje 2 puta godišnje (svaki put po 3 jagnjeta ako može), koke da nose po jedno jaje svih 365 dana u godini, tovni pilići da sa 6 nedelja imaju bar 3 kile…. A kako se to sve postiže? Ma nije ni važno, samo ako donosi zaradu. A donosi je.

Čujem često da je ovako intenzivna proizvodnja jedini način da se nahrani 7 milijardi ljudi. Čik pogodite – proizvodnja hrane je već sada sasvim dovoljna da niko na svetu ne bude gladan, samo što najveći i najbogatiji proizvode previše, a siromašni skoro ništa.

Pa dobro, onda je potpuno normalno da se manje razvijene zemlje trude da proizvode što više, pomislićete. Problem je u tome što intenzivna proizvodnja ima za cilj da se proizvede mnogo više nego što je realno potrebno za ishranu stanovništva, odnosno cilj je da se zarade pare, bez obzira na posledice. I upravo to je glavni problem.

Moramo svinje i živinu da kljukamo antibioticima, goveda da vezujemo da ne bi trošila energiju na kretanje, telad da odvajamo od majki odmah po rođenju da ne posisaju dragoceno mleko, svoj stoci da dajemo hormone da proizvode što više mesa a što manje masti. Pa se onda čudimo koliko ima alergija, bakterija mutanata, devojčica koje ulaze u pubertet sa 8 godina.

Neko će reći da sam previše sentimentalna, proizvodnja hrane je biznis kao i svaki drugi. Sa ovim poslednjim se slažem, ali kad su ti sredstva rada živa bića, ulaganje u proizvodnju podrazumeva i nešto više od obezbeđivanja hrane, vode i zaklona. Nazovite to kako hoćete, ja to zovem poštovanjem prema životima koji se prekidaju da bi se moj nastavio. A to onda znači da u jednačinu uspeha tog posla sem zarade mora da uđe i dobrobit životinja.

Lekari i nutricionisti stalno upozoravaju da životinjski proteini ne smeju da budu osnova čovekove ishrane. Po prirodi smo svaštojedi i treba da jedemo meso, ali najveći deo hrane moraju da budu žitarice, voće i povrće. Znate li da se za proizvodnju 1 kg mesa potroši 4 kg žitarica? A zapita li se neko koliko je šuma potrebno iskrčiti da bi se proizvela hrana za stoku ? I koliko prirodnih staništa uništavamo i narušavamo biodiverzitet da bi smo zadovoljili svoj apetiti za mesom i za zaradom.

Možda ne bi bilo tako loše vratiti se na onaj način razmišljanja koji sam opisala na početku. Da nam proizvodnja hrane služi da ne budemo gladni a ne da se bogatimo. Da budemo malo dalekovidi i malo manje sebični, pa da shvatimo da planeta treba da izdrži i naredne generacije.

Nadu mi uliva što se sve više govori o održivom razvoju i raste svest da prirodne resurse ne smemo iscrpljivati preko granice njihovog prirodnog obnavljanja. Da moramo prirodi da vratimo makar onoliko koliko smo joj uzeli. Sve se više promovišu sistemi organske i animal friendly proizvodnje, gde se proizvodi manje ali neuporedivo zdravije, i gde je dobrobit životinje primat.

Nije ovo pitanje sentimenta, već zdravog razuma. Ako životinja na stres ima potpuno isti fiziološki odgovor kao i čovek, mislite li da ona preko svoje krvi to ne prenosi i u svoje proizvode? Zar onda ipak nije bolje jesti količinski manje ali mnogo kvalitetnije životinjske proizvode? Meni se čini da jeste, a vama?