Kada su srpski ratari proletos potpisivali sa šećeranama ugovore o otkupu šećerne repe verovali su da im pisana reč u obliku overenih I potpisanih ugovora, baš kako zakon nalaže, garantuje poštovanje dogovorene otkupne cene. Kako izgleda, prevarili su se.
Uprkos ranijem dogovoru, šećerane sada tvrde da je ugovorena otkupna cena previsoka I da će zbog toga pretrpeti gubitke. Zato traže od poljoprivrednika potpisivanje aneksa ugovora kojima treba ne samo da dobrovoljno pristanu na nižu otkupnu cenu, već I da se odreknu svake mogućnosti za potraživanje nastalih gubitaka.
I to sve dobrovoljno I svojevoljno, “u interesu buduće saradnje”, “solidarnosti u novonastaloj situaciji” I sl. Neobično je samo da se od poljoprivrednika redovno zahteva da imaju razumevanja I da budu solidarni isključivo na sopstvenu štetu, a u tuđu korist. U prilog tome govori I činjenica da kada su ratari 2012. godine tražili korekciju otkupnih cena na više (zbog loših vremenskih prilika), šećerane su to odbile uz obrazloženje da se potpisani ugovori ne mogu menjati. Naravno, sada kada šećerane traže promenu cene to pravilo ne važi.
Šta se zapravo dogodilo? Na svetskom tržištu nastavljen je prošlogodišnji trend pada cene šećera, pa se postavlja pitanje plasmana ove robe. To je ono što se naziva poslovni rizik, I što je sastavni deo svakog posla.
Ovaj pad cena međutim nije grom iz vedra neba.
Naime, prema vestima koje su se pojavljivale u medijima krajem prošle I početkom ove godine, šećerane u Srbiji su prošlu sezonu završile sa viškovima šećera.Istovremeno, na svetskom tržištu I cene šećera iz šećerne repe su počele da padaju, gubeći trku protiv šećera iz šećerne trske, čija je proizvodnja jeftinija.
S druge strane, kao nova I potencijalno izuzetno velika tržišta šećera navode se Indija I Kina, pa bi to, dugoročno posmatrano, trebalo da stabilizuje cene.
U tržišnoj ekonomiji šećerane bi imale dve mogućnosti. Prva je da uskladište viškove I sačekaju bolji momenat za prodaju, a druga je da pronađu nove kupce I nova tržišta.
U Srbiji međutim, umesto da urade svoj deo posla, šećerane posežu za najlakšim I najjednostavnijim sredstvom – ucenjuju I obmanjuju poljoprivredne proizvođače, računajući na njihovu neslogu, neinformisanost I sviknutost na trpljenje I loše poteze poslovnih partnera.
S obzirom da se svaki put kada se pomene neophodnost ekonomskih reformi govori I o potrebi liberalizacije tržišta, onda da podsetimo da to znači I postojanje poslovnog rizika, ali I snošenje posledica loših poslovnih procena I odluka.
Poslovni rizici se smanjuju tako što analitičari prate trendove na svetskim tržištima I proizvodne indikatore za određene proizvode (u ovom slučaju šećerne repe, šećerne trske I šećera) I na osnovu toga prave prognoze koje opet služe za kreiranje poslovne politike jedne firme. To naravno pod uslovom da ti analitičari zaista znaju da rade svoj posao.
S druge strane, pitanje je da li bi šećerane poslovale sa gubitkom ako bi ispoštovale dogovorene otkupne cene. Verovatno ne bi, ali bi im profit bio manji nego što su planirali. Da Ministarstvo poljoprivrede nije najavilo da neće biti skoka cena prehrambenih proizvoda, verovatno bismo mogli da očekujemo da šećer u domaćim prodavnicama poskupi, uprkos dobrom rodu. Zvuči poznato, zar ne?
U zemlji koja teži da razvije tržišnu privredu, mora se shvatiti da se odluke vezane za poljoprivrednu (niti bilo koju drugu) proizvodnju ne donose stihijski i nepromišljeno, već su rezultat kritičkih, dugoročnih i stručnih analiza. Ako od domaćih poljoprivrednika zahtevamo da idu u korak sa vremenom i da se odreknu prevelike zaštićenosti onda to isto mora važiti za sve učesnike u poljoprivrednom lancu. U suprotnom samo se potvrđuje da Srbija nema i ne želi da ima prave tržišne mehanizme, već samo njihov privid.
Zakon o obligacionim odnosima, koji se odnosi I na ugovore koje su ratari potpisali sa šećeranama, sasvim je jasan. U članu 133 navodi Pretpostavke za raskidanje ugovora
(1) Ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a u jednom i u drugom slučaju u toj meri da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je, strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze, odnosno strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora može zahtevati da se ugovor raskine.
(2) Raskid ugovora ne može se zahtevati ako je strana koja se poziva na promenjene okolnosti bila dužna da u vreme zaključenja ugovora uzme u obzir te okolnosti ili ih je mogla izbeći ili savladati.
(3) Strana koja zahteva raskid ugovora ne može se pozivati na promenjene okolnosti koje su nastupile po isteku roka određenog za ispunjenje njene obaveze.
(4) Ugovor se neće raskinuti ako druga strana ponudi ili pristane da se odgovarajući uslovi ugovora pravično izmene.
(5) Ako izrekne raskid ugovora, sud će na zahtev druge strane obavezati stranu koja ga je zahtevala da naknadi drugoj strani pravičan deo štete koju trpi zbog toga.
Suština je da su ugovori ovakvi kakvi jesu, pravosnažni, da su šećerane trebale I morale da ugovorima predvide promenjene okolnosti, a pošto nisu, da su u slučaju jednostranog raskida ugovora dužne da drugoj strani nadoknade štetu.
Upravo zbog toga se od poljoprivrednika traži da svojevoljno pristanu na promenu ugovorenih uslova I da potpišu izjavu kojom se odriču prava na nadoknadu štete. Mudro, nema šta. Šećerane će ostvariti profit koji su isplanirale, tako što će ratarima smanjiti njihovu zaradu. I to sve pod krinkom “uspešne buduće saradnje I solidarnosti”.
Poljoprivredni proizvođači u svakoj uređenoj državi predstavljaju segment koji mora da se čuva I neguje, kako država ne bi postala uvozno zavisna. To se postiže dugoročnom agrarnom politikom
Ona se kreira tako što se redovno prate trendovi na svetskim tržištima, analiziraju se potrebe I ponude, objektivno se procenjuju sopstvene mogućnosti, slabosti I jake strane, I na osnovu toga se donose odluke koji segment poljoprivredne proizvodnje treba da se podstiče na razvoj, a koji da se smanjuje ili samo održava na postojećem nivou. Za domaće stručnjake to je izgleda pretežak zadatak, ili samo nisu navikli da rade već da ubiraju nagrade na osnovu svojih “kvalifikacija” I položaja a ne na osnovu rezultata rada.
Postavlja se pitanje, gde je u čitavoj ovoj priči Ministarstvo poljoprivrede? Ono svojom pozicijom treba da osigura stabilnu poljoprivrednu proizvodnju tako što će razmišljati I delovati I u pravcu zaštite I unapređenja položaja poljoprivrednih proizvođača. Ali slično drugim državnim institucijama, ni Ministarstvo poljoprivrede ne meša se u svoj posao.
Stela Strsoglavec 