Da li Sporazum o stabilizaciji I pridruživanju obavezuje Srbiju da prodaje poljoprivredno zemljište strancima?

Kratko I jasno, odgovor na ovo pitanje glasi – NE!

Ono na šta se Srbija jeste obavezala potpisivanjem SSP-a je da neće diskriminisati strane kupce,odnosno da će im pružiti jednake šanse kao I domaćim investitorima. Ovo se može činiti beznačajnom razlikom, ali u pravnom smislu pruža izuzetno veliki manevarski prostor, a kako je pitanje poštovanja SSP-a prvenstveno pravno pitanje,tako I treba da bude tretirano.

Da krenemo od početka.

Kada je Srbija 2008.godine potpisala sa Evropskom Unijom Sporazum o stabilizaciji I pridruživanju (SSP) time je ispunila jedan od neophodnih uslova za pristupanje pregovorima za priključenje EU. Proces predpristupnih pregovora predstavlja zapravo prilagođavanje zakona Srbije u svim oblastima privrede I društva sa istim ili sličnim zakonima u EU.

Jednu od najvećih nedoumica u srpskoj javnosti izaziva segment SSP-a koji se tiče slobodnog kretanja kapitala. Ovo podrazumeva da će od 2017.godine strani državljani imati mogućnost da kupuju poljoprivredno zemljište u Srbiji, što Zakon o poljoprivrednom zemljištu trenutno ne dozvoljava.

SSP obavezuje Srbiju da nikoga ne sme sprečavati da kupuje poljoprivredno zemljište samo zato što je strani državljanin, ali joj ostavlja odrešene ruke da spreči svaki vid zloupotrebe I da propiše vrlo stroge uslove pod kojima bilo ko može kupiti poljoprivredno zemljište u Srbiji, bio on stranac ili državljanin vaše zemlje. Na taj način,stvorila bi se jedna vrsta filtera koji bi zaustavio sve one kojima su cilj špekulacije bilo koje vrste. Poželjni investitori su oni koji se već bave poljoprivredom, imaju besprekornu poslovnu reputaciju a poljoprivredno zemljište u Srbiji hoće da koriste za poljoprivrednu proizvodnju, I to u skladu sa dobrim poljoprivrednim praksama.

Sprečavanje zloupotreba znači i da strani kupci ne smeju biti u povlašćenom položaju u odnosu na domaće, kao što su slučajevi kada se zakupcima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata zemlja u Vojvodini nudi po ceni od 250 eura po ha, dok je za domaće ponuđače cena bila nekoliko puta viša. Takva vrsta špekulacija ni u jednoj pravnoj I uređenoj državi nije dozvoljena ni pod kakvim izgovorom, jer narušava pravni poredak . U Srbiji je to još opasnije jer su inicijatori I izvršioci ovakvih kriminalnih radnji upravo oni koji su zaduženi za sprečavanje takvih postupaka.

Prodaja državne imovine, kao i kreditno zaduživanje, imaju smisla samo ako se tako pribavljen novac upotrebi za pokretanje proizvodnje. Međutim, novčana sredstva koja su do sada ušla u budžet Srbije privatizacijom državne imovine, ili kreditima, često su završavala ili u džepovima pojedinaca, ili su usmerena u troškove javne potrošnje umesto u pokretanje proizvodnje. Zbog toga nije nimalo čudno što u Srbiji ideja prodaje zemljišta stranim državljanima, naročito poljoprivrednog, nailazi na tako žestok otpor.

Srpska svakodnevnica je ispunjena primerima neimplementacije usvojenih zakona, pogrešne ili parcijalne primene,proizvoljnog tumačenja zakona, zloupotrebe službenog položaja, što udruženo sa visokim stepenom korupcije, predstavlja najozbiljnije prepreke za uspostavljanje vladavine zakona I principa dobre uprave.

Dobra uprava podrazumeva da država:

• postupa isključivo po zakonu;
• stručno i efikasno odgovara na zahteve građana;
• okrenuta je potrebama građana i njihovom ispunjavanju;
• otvorena je i lako dostupna građanima;
• prema građanima postupa sa uvažavanjem i pažnjom;
• prihvata i ispravlja sopstvene greške;
• ne nanosi štetu građanima;
• jednako postupa sa građanima u istim ili sličnim situacijama;
• ne diskriminiše građane (bez obzira na nacionalnu pripadnost, pol, rasu, boju kože, etničko i socijalno poreklo, jezik, religijsko uverenje, stav i mišljenje, političko opredeljenje, pripadnost nacionalnim manjinama, imovinu, godine, seksualno opredeljenje, mesto rođenja, sposobnosti);
• ne zloupotrebljava svoja ovlašćenja;
• nezavisna je i nepristrasna;
• štiti privatnost podataka građana;
• blagovremeno postupa po zahtevima građana.

Dovoljan je samo letimičan pogled pa da bude sasvim jasno da srpska država ne ispunjava većinu ovih uslova, a neke samo delimično. U prilog tome govore I nepravilnosti koje su do sada uočene u procesu trgovine poljoprivrednim zemljištem u Srbiji (netransparentnost procesa, nedosledno sprovođenje postojećeg Zakona o poljoprivrednom zemljištu , zloupotrebe prilikom nadmetanja, podređen položaj malih poljoprivrednih proizvođača I sl.).

Do liberalizacije trgovine poljoprivrednim zemljištem ostalo je manje od dve godine i još uvek ima dovoljno vremena da se izbegnu veći problemi, ili da se makar svedu na podnošljivu meru. To je, međutim,odgovornost državnih institucija.

Domaćoj javnosti se uporno prećutkuje da , ne samo po SSP-u već i kao deo predpristupnih pregovora, Srbija ima obavezu da reformiše i depolitizuje državne institucije,odnosno da iskoreni korupciju,nepotizam i lošu upravu. Državne institucije u Srbiji međutim ne žele da se menjaju, ne prihvataju da budu servis građana, protive se bilo kakvoj kontroli svog rada i odbijaju da građanima podnose račune za svoje greške.

Zato sve svoje propuste tokom bilo kakvih pregovora sa međunarodnom zajednicom , i štetu koja od toga proističe, uporno javnosti prezentuju kao nerazumne i beskompromisne zahteve EU. A istina je zapravo da imate nesposobne pregovarače koji nisu uradili svoj domaći zadatak, i koji su i na svojim redovnim pozicijama uglavnom na osnovu političke pripadnosti a ne struke i znanja. Istovremeno, iako oni lično zbog svojih brljotina ne snose nikakve posledice, ceh plaća domaća privreda i građani. Nije li već krajnje vreme da se tome stane na kraj?

Šta bi nam se moglo dogoditi ako nepripremljeni dočekamo 2017. godinu pokazuje nam situacija sa slobodnim uvozom svinja. Tačno je da liberalizacija uvoza poljoprivrednih proizvoda iz EU znači da moramo da dozvolimo slobodan uvoz poljoprivrednih proizvoda iz EU, ali to ne znači da domaći trgovci treba da se opredele isključivo za uvoznu robu. Postoji I nešto što se naziva solidarnost I zaštita domaćeg proizvođača, I to nisu nikakve prazne I naivne priče već pravila po kojim funkcionišu I zemlje EU .

S druge strane, jedino što interesuje onoga ko tu robu uvozi je nabavna cena (I tako I treba da bude), pa je jasno da će se opredeliti za robu koja je jeftinija, jer želi da ostvari veću zaradu. Kako to rešiti?

Tu na scenu stupaju državne institucije, prvenstveno Ministarstvo poljoprivrede, jer je ono odgovorno za kreiranje agrarne politike.Ako znate da će se vaši poljoprivrednici naći u situaciji da budu suočeni sa konkurencijom iz inostranstva, onda je vaš zadatak da učinite sve da domaće poljoprivrednike ojačate kako bi mogli da prežive tržišnu utakmicu. To je odgovorna agrarna politika, I svaka od zemalja EU se tako ponaša prema domaćim proizvođačima. Da li previše očekujemo od domaćih državnih službenika ako mislimo da treba da znaju nacionalne interese Srbije, a onda I da budu sposobni da ih odbrane I da se izbore za njihovo poštovanje?

Od potpisivanja SSP je prošlo punih 7 godina. Bilo je više nego dovoljno vremena da se domaćem poljoprivredniku pomogne, da ne bude prepušten propasti pa da se to onda pravda slobodnim tržištem. Slobodno tržište ne podrazumeva javašluk, I ne podrazumeva da se sva odgovornost prebaci na poljoprivredne proizvođače. U tom slučaju, nameće se logično pitanje – ako građani Srbije moraju da pomažu sami sebi I ne mogu da se oslone na državne institucije, čemu onda te institucije služe?